Zažmurim: za istim stolom Andrić, Dizdar, Krklec, Sefić… Vidim… Vidim balkanski Peredelkino. Otvorim oči: Vrapčići. Izbeglički kamp “Vrapčići”…
Nisam čovek od puta i za puta. A put dug. Činilo mi se, nikad duži. I nekakva ‘jogunica’ u grudima. Otkud? Znam otkud. Davno sam mu u jednoj priči prećutao da dolazim. Znao sam da se ta priča nije završila. Da ne može onako da se završi.
Noć decembarska, mirna. Pred nama mračna pustolina. Ni luftera ni radenika.
Višegrad – Goražde – Foča – Gacko – Nevesinje.
Mostar! Eno ga, svetli u uvali! I zvaniku i putniku namerniku. Jednom širi vrata, drugom otpozdravlja. Predstavlja se. Gordi se i šepuri.
Ranjeni grad. Smrtno ranjeni grad.
Gledam ga sa Huma, gledam ga sa Fortice…
To je odsjaj bonluka i zemaljskoj raja, vremena davnašnjeg što je mirisalo na apostolski spokoj i dečju bezbrižnost.
A Mostar grad umetnosti, istorije…
Naterao me te noći, dok sam mu išao u susret, da taknem svakojake vrleti sećanja. Tamo gde nisam ni u snu kanio; da sve po mislima ispreturam i da više ne znam šta je bila mašta a šta se odistinski dogodilo.
Naterao me i da čitam. A priča stara, njemu svojstvena. Partizanska! Dakakva bi bila… Slobodarska! O Hercegovačkoj udarnoj.
Pisac ovako beleži: 11. februar ’45. Oko izlaska sunca i nešto kasnije:
…”Stigao si. Sad ću ja, samo da nešto završim. Sjedam na neki panjić pored ognjišta. Obazirem se oko sebe. Nevelika pastirska koliba, silom prilika, postala je komandno mjesto štaba brigade. Na svima se vidi neka užurbanost i napetost prepuna nepokolebljive odlučnosti i ničim prikrivene radosti. Nakon nekog vremena komandant me pozva k sebi.
– Šta misliš, gdje smo?
– Ne znam precizno, druže komandante, ali bih po mirisu rekao da smo najdalje na dan, do dan i po hoda od Mostara.
– Kakvom, jadan, mirisu?
– Pa mirisu Mostara, druže komandante.
Komandant poče da se smije.
– Jes’ u pravu si, blizu smo Mostara, ali mi to sa mirisom nije jasno…
– E moj komandante. Vidiš, u ovo doba godine, kad je lijepo vrijeme, i kad su tihe noći, puno prije zore osjeti se miris mostarskog blata. Kad sunce izađe pridruži mu se miris isparavanja mokrog uglja sa rudnika, a malo kasnije osjeti se i dim iz ložione. Sve to prožima svježina Neretve i bistrina Radobolje, a ne smije se zaboraviti ni jedva zamjetan trag mirisa mora, kao ni blagi nagovještaj mirisa golog kamena koji se polako zagrijava. Kad tome dodaš miris sviježe prekopane zemlje po okolnim baščama, onda nije teško prepoznati da si blizu Mostara. Do sada nisam iz ovog pravca prilazio Mostaru pa ne znam tačno gdje sam, ali bih prateći miris do večeras stigao pravo na Musalu“…
A na Musali, tu oko Titovog, tera me da recitujem. Onako, više u sebi. Pesma njegova, pesma njemu i njegovom Biseru spevana:
Večeras u meni Neretva neka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance,
kida sve svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce riđe
jer mora nekuda da iziđe.
Večeras u vama ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.
Svako u sebi Neretve druge
pod Starim mostom mora da sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drugačije istovetne.
To su vesele sedamdesete. Kad je Mostar bio ‘višesrc grad’, kako ga je jednom prilikom krstio čuveni Mišo Marić. I kad je u mostarsku čaršiju po ko zna koji put umeo da bane klonuli Mika Antić; pa pobegne od svih da čarobno prolećno predvečerje dočeka negde na Planinici ili Žovnici, sam, sklupčan na kamenu kao na onoj slici iz pustahije banatskog atara, zagledan u trotnuto narandžasto sunce; pa se onda do Bristola spusti sav nadahnut, napupio, spreman da patrljkom zaturenim u džepu sakoa ispiše nešto za nezaborav. Bila mu je potrebna samo tiha noć, nekoliko salveta, malo bibera, soli i hleba.
(Pitajte kelnere ako ne verujete. Pardon, pitajte Vladimira Zupca.)
Priču o Starom znaju svi. Ali ima ta priča o ruži, o ruži što u Mostaru još u februaru procveta. I što su svi hteli da je vide. Ne, nije bilo ni do nje…
“U Beogradu sam bio gladan, bilo mi je hladno, svi su nekud žurili, nikad nisu imali vremena za razgovor. Nisam mogao tako, u žurbi neprestanoj da živim. Mogu da živim novosadski, mostarski… Kada sam se vraćao iz mornarice, bacao sam dinar — u kom gradu da se skrasim? I tada i sada postojala su samo dva grada: Mostar i Novi Sad. Zbog mostova? Nikako. Zbog ljudi, zbog ljudi. U Novi Sad sam bez reči došao. Ali kad mi se dogodi nevolja, ili kada sam u nekoj grdnoj čamotinji – idem u Mostar. Mostar je moja neiživljena ljubav“.
Kažu da je Miki bila potrebna samo jedna zvezdana noć u praznoj bašti hotela “Mostar” da za astalom pod tužnom vrbom napiše celu ‘Živeli prekosutra’. Jutro je mirisalo na zumbule iz Šantićevih pesama i konobar je na sve okolne stolove postavljao ‘rezervacije’. “Za koga?”, pitao je u jednom trenutku Mika dok je gustirao ljutu. “Za vas. Pjesnika niko ne smije da ometa dok piše”, odgovorio je konobar.
Eto, tako je tih godina Mostar voleo umetnike, voleo ljude…
Lako je, razume se, zavoleo i Miku Antića. I Mika Antić zavoleo je Mostar; svaki njegov kamen i sunčani slap, prvi i poslednji letnji ćalopek; svaku smaragdnu kap Neretve; zavoleo do te mere da je poželeo da u njegovom bereketu i kršu zauvek počiva.
“Nisam imao mogućnosti da biram gde ću se roditi, pa sam rođen u Mokrinu. Ako bih mogao birati gde ću umreti, onda bih voleo da to bude u Mostaru”.
„Živeli prekosutra”, cela ta edicija, zamišljena je kao azbučnik života za svu buduću mostarku raju. Nažalost, to će ubrzo postati raja nekih drugih gradova.
“Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi? Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto smeta kad smo drugačije budni?”, pitao se Mika Antić u svom istinskom merhametluku, kao da je predosetio veliki jugo-pičvajz što se sprema.
Svega nekoliko godina pošto mu je Janika Balaž sa svojom tamburaškom bandom ispunio poslednju želju i u junski suton na novosadskom Novom groblju odsvirao “Piro mange korkoro”, vaskrsli klerofašisti, ‘zli dedaci’ – što bi rekao jedan drugi pesnik, tu sa Salajke – mrzitelji svega i ljudski brabonjci, zavadili su komšije, braću, prijatelje; bilo ih je sasvim dovoljno na svakoj strani da naprave ozbiljan belaj; isto kao što je bilo naivaca, ovaca.
I tako svi zajedno krenuše nizvodno od pameti…
(Da je umro u Mostaru, da mu se ostvarila želja da mu grob zasvagda greje mostarsko sunce, da je sahranjen tamo kao počasni i zaslužni građanin Mostara, ko zna šta bi od groba bilo. Na kojoj bi strani grada ostao, kome bi pripao. Kome ili nikome? – pisao je pre neku godinu Pero Zubac)
To je mostarska zla kob oslikana ratnom kičicom u nesretnom triptihu devedesetih.
Ožiljci svukuda. Vidim ih s prozora malog stana u Matije Gupca, podno zvonika Franjevačke crkve. Pogled puca pravo na Bulevar narodne revolucije. To je to glavno stratište, znači. Ta čuvena linija razdvajanja.
Tu su ga rasporili…
Veče, terasa mala, vetar mlak, miluje. I ‘ožujsko’ je malo, mlako… Nešto izbegavam tu zlatnu tečnost u poslednje vreme, mrcvarim, pa mi i nije važno. A onda iz sobe najednom dopre onaj jedinstveni, ‘autistično-nacvrcani’ bas–bariton Josifa Tatića.
Ide dobro poznata filmska partitura. Maestralni Zoran Simjanović za potrebe filma “Turneja”. Delo još jednog maestra, Gorana Markovića.
Tamo, s preke strane Neretve, rekli bi nafaka, zar ne?
Uvodnu špicu znam napamet, već mi je pred očima: Godina 1993. Posle raspada Jugoslavije, u mnogim njenim, sada već bivšim krajevima, hara strašni, surovi rat. Čini se da se te okolnosti najmanje osećaju u jednom beogradskom pozorištu…
– Dobar dan. Đe ste vi to krenuli, a?
– Evo, tu je nalog…
– Njih sam pitô, ne tebe!
Peti, sedmi, deveti… Ko će ga znati koliko sam ga puta pogledao. I ta prokleto dobra scena… Jedna od najboljih u domaćoj kinematografiji. Odvratna i genijalna. Divljenje i gađenje. Tuga i smeh.
– Ima l’ koji musliman među vama?
– Nema, svi su naši.
– Miodrag Kraljević…
– Gospodine, mi smo dramski umetnici iz Beograda, idemo na turneju u taj… Srbobran.
(Glumački bard Miško – Miodrag Kraljević, pa onda i ‘vođa puta’ Stanislav, pokušavaju da objasne naoružanom bradonji gde su se zaputili i zbog čega)
– Gospodine, mi smo pozvani u Republiku Srpsku da izvedemo jedan umetnički program…
– Džavaharlal!
– Molim, ko?
– Džavaharlal, jav’ se!
– Izvinite, to je neka greška, ovde nema nikog s tim imenom…
– Džavaharlal!
– Izvinite, mislite na Džavaharlala Nehrua?
– Jes, na njega…
– Pa to je ulica u kojoj ja živim na Novom Beogradu. Džavaharlala Nehrua.
(Dramska pauza, vojnik vidno razočaran vraća lična dokumenta glmcima)
– Srećan put.
Sva besmisao prokletog rata i glupost ljudi što su ga vodili u jednoj sekvenci, u dva minuta; u gradu koji je paradigma ljudskog posrnuća i velike balkanske kalvarije.
Put me izjutra vodio Šantićevim stazama uz Radobolju. “Čujem” od Tomaša da je tuda ostareli Pesnik voleo u večernje šetnje i onda najbolje uživao. Uz šapat Radobolje preko Balinovca i Partizanskog, do Rondoa. Nema kestenova iz „Mostarskih kiša”. Kažu, nikad ih nije ni bilo. Nagizdao Pero zbog Svetlane.
– Ima, ima ih u ulici Lea Bruka. Zapravo, to više nije ulica Lea Bruka – pravdao se Zubac u jednom telefonskom razgovoru sa Mišom Marićem uz posredovanje Radija Slobodna Evropa.
– Nema ni ulice, nema ni kestenova, Pero. To je ona čuvena razglednica Mike Antića sa Cetinja: ‘Pozdravi celo društvo što sedi na Rondou pod tim platanima koje Pero Zubac tako lepo zove kestenovi’.
– Ali Mariću, vidiš kako sam ja to predvideo. Ima jedan veliki ruski sajt, zove se Orvel. To je jedan od najmoćnijih ruskih sajtova posvećen Orvelu i literaturi koju oni svrstavaju u predviđajuću i tamo su „Mostarske kiše“ na svim jezicima. Čovek koji drži taj sajt mi se javio i ja sam ga pitao kakve ja imam veze sa Orvelom, odnosno predviđajućom literaturom, a on kaže: ‘Kapela na Bijelom Brijegu nije postojala, a sad postoji’. I ne samo ta kapela koja je izgrađena, nego sam ja i još neke stvari tamo lupio: ‘…veruje li u komunizam…’, ‘Pitala me da li sam Hrvat…’ i tako dalje. Kome je to 1965. godine bilo važno?
Nema ni čuvenog bifea što je sličio slavnim bistroima sa Monmartra, baš tu na Rondou. Tu gde je za jednim stolom prvo jutarnje sunce umivalo mamurne Davorina i Kemu, a za drugim, na istim tim sunčevim zracima, u suprotnom smeru, sve do mesečeve bestragije, putovalo to čuveno, staro društvance – Mišo Marić, Pero Zubac, Ico Voljevica, Mika Antić.
I diskusija za elaborat: Kad je Mostar najlepši?
Nostalgija najčešće ščepa Marića. Pamti kako mu je u Londonu ‘pre neku godinu’ (ili će sada već biti pre neku deceniju?) jedan ljubazan momak, Bosanac, poklonio „Izdajstvo lirike“. Prelistava i onako usput objašnjava neznancu kako je Rondo mučki ubijen, kako su Ico i Mika otišli zvezdama, Pera mu se javlja iz daleka, a on je tužno umoran i najbolje se druži sa sećanjima.
Odvrti mu se tako neka ’68. u “Namigivanju zvijezdama”: Antić u vozu kroz noćnu Bosnu drugovao s Rubinovim ‘unučićima’. Bejaše veseo. Pera neispavan, Ico sinoćnji, a po belim kafanskim stolovima anđeoski bešumno osipalo se lišče platana. Rumena i blaga mostarska jesen. Mika rajsneglom od osmrtnica zakači sako za jedan platan. Dočekuša, pa tekuća pitanja, za odrasle“…
Tog se dana, piše Marić, Mika prvi put požalio što je rođen uz Dunav, a ne kraj Neretve. Veli za Mostar da je više pesma nego grad i da je njemu, Antiću, najlepši u proleće. Zubac se, logično, zalagao za jesen, s modrim kišama. Mišo doda kako je njemu Mostar uvek lep, a mostarski Sezan dokrajči iz cuga i lozu i temu: „Meni je najlepši kad sam u Sarajevu“!
Prešao sam nekoliko putapreko Rondoa, video ‘okamenjenog’ Šantića na Brankovcu, komšinicu mu Eminu u jednom drugom parkiću, kod lučkog mosta, stadion pod Bijelim brijegom i utakmicu onog drugog kluba protiv Aston Vile. Na tribinama osetio patrljke opevanog starog duha, čak liskaluk u tragovima – komadiće autohtone mostarske zajebancije.
– Dobro je! Sjedaj! – vikao je grmalj iz gornjih redova ‘pohabanog’ glasa, osetno natopljenog pivom.
Ne vredi. Raja i dalje na nogama nakon što je okončan jedan od retkih opasnih napada domaćina.
– Sjedajte! Alo, bolan! Dolje!
Pošto mu ni iz trećeg pokušaja nije uspelo, izdrao se tako da se čulo ‘do Metkovića’.
– Siiiit daaaauuun!!!
I svi se u sekundi nađoše na svojim stolicama. Onda se prolomi smeh, pa aplauz…
Šarm je tu. Rane su utrašnje, malo dublje.
„Kad se preko vremenske provalije srčanim dvogledom zagledam u Mostar prijateljstva i ljubavi ozari me ljubak, čist, ćust… Taj Mostar je grob moje majke, kolijevka kćeri i bivak mladosti. Najljepšeg, neotuđivog čovjekovog zavičaja“, govorio ne tako davno Mišo Marić. “Današnji, u kojem je samo okvirna scenografija nepromijenjena, vidim kao kroz naopako okrenut dvogled. Daleka kontura Gernike, u magli, uflekana, neznana. Da nije onih po grobljima, haremima i ponekog živog, časnog sugrađanina, tuđi grad“.
Istina, fale ‘detalji’ iz Marićevih najlepših novela, možda i neke boje sa slika Mustafe Ica Voljevice. Ali utoliko je prohujalo živopisnije. Valjda mašta čini svoje.
Iz priče ostarelog taksiste zamišljam Lenjinovo kako vri u proleće njegove mladosti. Pominje kafanu Pariz, veliku letnju baštu i prvi ‘nedozvoljeni ples’ u gradu.
Zažmurim: za istim stolom Andrić, Dizdar, Kebo, Krklec, Sefić…
Vidim…
Vidim balkanski Peredelkino!
I nailazi mi Bukovski.
Pariz.
Volim kelnere i kerove
i kurve
i način na koji se ljudi provode
po čitavu noć
svake noći
ali nešto je hladno na
duši Pariza.
Gradovi umiru
kao što i ljudi umiru
samo sporije
a ljude
koji žive u umirućim gradovima
postepeno ispuni ravnodušnost
i strah
i kada njihove smrti
postanu aktuelne
pogrebi deluju izlišno.
Pariz. (ili Mostar)
ništa nisi očekivao od mene
ali sam ja vise očekivao
od tebe.
sada kada znamo sve ovo
možemo mirno da
kažemo zbogom.
Otvorim oči: Vrapčići. Izbeglički kamp “Vrapčići”.
– Ovo vam je novi stadion Veleža. Tamo je ulaz. I kafić…
PUDAR: VELEŽ – KLUB RAJE! BIO I OSTAO
Mostar je vazda bio i Velež. Mostar bez Veleža ko Neretva bez Starog. To je rana što ne može da zaceli. I nikad neće. Njegovo osnivanje, postojanost, tolerancija i multikulturalnost, kao simbol jedinstva i zajedništva; njegove crvene zastave, zvezda u grbu i vernost tradiciji, kao beleg jugoslovenstva, nikako nisu išli uz ambijent devedesetih. Opasno su srkletili ratnohuškačke bandite i razne mudrosere.
Kao takav, morao je da bude uništen.
“To je tačno, Velež je politički trebalo da bude ugašen. Voljom navijača preživeo je. Oni nisu dozvolili. Skupljali su novac, svašta radili… Čini mi se da ga sad možda još više vole nego nekada“, ispričao mi je tu, u novom domu Rođenih, predratni i posleratni prvotimac; s današnje tačke gledišta svojevrsna legenda Veleža – Velibor Vela Pudar – jedini čovek koji je u crvenom dresu odigrao poslednju utakmicu pod Bijelim brijegom i onu prvu nakon okončanja sukoba.
Skoro pune dve godine Velež nije postojao. Ostao je bez svega. Izbačen sa stadiona. Izbrisan kao gumicom.
“Sve je ponovo profunkcionisalo početkom 1994. Tad se peške išlo na utakmice. Kad je rahmetli Zeko Selimotić skupio igrače. Nećete verovati, ali oni su tabanali preko brda da bi stigli, recimo, u Jablanicu, da odigraju utakmicu“.
“Igralo se prvo u Sjevernom logoru. Ovde, kad sam ja došao, bila je obična ledina, s malo trave. Drvena tribina za 500 ljudi. Neuslovna ruševina od svlačionica gde nije moglo 10 ljudi da stane. Ali eto, skidali smo se svi tu“.
Vela Pudar živeo je najlepše mostarske godine kao dečak i momak. Kad je ceo grad navijao za Sulin BMV; kad su prvi gradski frajeri bili oni što igraju za Rođene ili skaču sa Starog; kad su dućani na Kujundžiluku bili šareniji, Neretva nekako zelenija, bistrija, a liske i tabijasuzi i dalje u punoj stvaralačkoj snazi; kad se kafa u svakom lokalu pila s ćeifom.
Tako je uz kafedžiju Muja Kahrimanovića zvanog “Trovač” išao glas da je pomalo ters, pa je za sva vremena ostala priča kako je jednom nepoznatom gostu naredio da se momentalno ‘fata noge’ kad je video da je ovaj ceo fildžan smestio u dva-tri gutljaja…
– Napolje!
– Ali gospodine, da platim…
– Izlazi napolje! Ne znaš ni kavu pit! Izlazi mi iz kafane!
Zbunjeni gost se ubrzanim korakom udaljavao od razjarenog gazde i povremeno bacao pogled preko ramena, a Mujo nije prestajao s drekom:
– Bjež nos’ te đavo, šta ćeš plaćat, hajvanu jedan! Nit si bio, nit si kavu pio!
Tu u Fejićevoj, u kafani kod Muje Kahrimanovića, svakodnevno se skupljala omanja grupa veležovaca…
– Je l’, Mujo, što malo ne renoviraš radnju, ulepšaš, ko što su ovi novi kafići?
– Što? Pa da mi se narod ovde skuplja, je li?! Ne prdi, Alaha ti.
Vela Pudar danas s priličnom dozom melanholije komentariše sve što se oko njega događa poslednjih godina.
“Grad ne čine građevine, grad čine ljudi. Mostar je nekad bio grad, za razliku od sadašnjeg vremena. Nema on više dušu koju je imao pre rata. Po nekim statistikama 60-65 odsto preratnih Mostaraca je odselilo. Došli su neki novi ljudi, ogromna je razlika. U ono vreme grad je disao jednim plućima. Navijalo se za Velež, svi te prepoznaju. Maltene po 25.000 ljudi išlo je za Beograd na ona dva finala Kupa. Uživalo se u onoj jugoslovenskoj ligi koja je bila izuzetno jaka. Ja bih rekao među pet najjačih u Evropi. U tom periodu živeti u ovom gradu i biti fudbaler bilo je prelepo”.
Željo je bio šampion ’72, Sarajevo ’85, no svaki će vam čestiti Bosanac reći da je Velež imao bolje igrače, bolje timove, da je igrao najlepši fudbal u celoj Jugi. Velibor Pudar imao je sreću da kao dečačić ‘iz prvog reda’ vidi one dve vice-krune ’73. i ’74. Hajduk kod ove druge bolji za dva gola?! Bodovi – egal!
“Nema sumnje, Velež je obojio jedno vrijeme osobenim šarmom i fudbalskom romantikom. Rane sedamdesete, to što igraju Rođeni više nije fudbal, čak ni nogomet, nego fantazija, interplanetarna utopija, primijenjena umjetnost“, slavujisao je svojevremeno Ozren Kebo.
U to vreme Enver Marić skinuo penal najboljem napadaču sveta Gerdu Mileru usred Minhena. Kiša, lopta mokra, klizava, ali Panter sa Neretve na pravoj strani. Hvata živu! I eto Mare u mostarskom fudbalskom ikonostasu za sva vremena.
Kud će mali Vela nego na gol?!
“Kao klinac živeo sam u Zaliku. Kasnije preselio blizu stadiona… Krenuo sam u pionirima Veleža, ali igrom slučaja tu je bio i jedan strašno talentovan golman – Mario Pervan. Njemu su predviđali možda i veću karijeru nego što je Marić imao. Pored njega nisam dobijao puno šanse. Ja kao dete hteo da branim. Tako je došlo do toga da odem u Lokomotivu. Južni izlaz iz grada, industrijska zona, prema Aluminijskom kombinatu kad se ide, pa sa leve strane. Ogromno parče zemlje je kupljeno, napravljen stadion, pomoćni teren. Da nije bilo ovog prokletog rata, tu bi bili bazeni, teniska i košarkaška hala, pravi sportski centar”.
“Imao sam 16 godina kada sam počinjao da branim za prvi tim Lokomotive. Subotom juniori, nedeljom prvi tim. U kup utakmici juniora protiv Veleža bilo 2:2, ja odbranio tri penala i mi prošli dalje. Onda sam dobio poziv da se vratim u Velež. U međuvremenu Mario Pervan doživeo je tešku povredu bubrega na nekom turniru u Francuskoj. Lekari mu zabranili da se dalje bavi sportom. Sada je, nažalost, pokojni“…
“Imao sam želju da se vratim u Velež, to nije bilo sporno, ali ovamo već počela neka primanja, imao svoj dinar, nisam morao da tražim od roditelja. Imao sam dobar status. Nije mi bilo lako da odlučim. U to vreme kapiten Lokomotive bio Ivo Bradvica, predsednik Opštinskog suda u Mostaru, kasnije direktor Aluminija. On me pozvao i objasnio mi neke stvari koje sam i ja znao, nego nisam želeo da prihvatim. To je, čini mi se ’82. godina… Kazao mi onako kako jeste. Zašto da ideš? Branićeš pola godine za juniore, šta posle? Ovde imaš dobru situaciju. Ostani, branićeš redovno, pa ako vrediš zvaćete te oni za prvi tim, potpisaćeš profesionalni ugovor”.
I bi tako.
Došlo vreme strašnog tandema Baka – Vaha, prvog trofeja, pa generacije Tucea, Kajtaza, Meha Kodra, Anela Karabega, Goce i Predraga Jurića. Princ Duško seo na klupu. Prvi Maršalov kup sa Milošem Milutinovićem ’81, drugi sa Bajevićem ’86.
Godinu dana kasnije dogodilo se ono čuveno Zvezdino stradanje pod Bijelim brijegom (0:5) i Tuceova XY simfonija. Dika Stojanović spasao makar još dva-tri komada. Svi su bili došli po njega. I Zvezda i Hajduk i Dinamo i Partizan. Ima čak jedna gradska priča da ga je nahvalio lično Johan Krojf. Al Semir ni makac.
“Teško ti se mi Mostarci odvajamo od ovog grada. Vežu nas ljudi, Neretva, Velež. Što da krijem, zvali su me mnogi, nudili bogatstvo – nisam mario za pare. Ma ajde, jadan, nije sve u lovi. Ima i drugih lepota”.
Tih godina dobro se znalo: kad postaneš profesionalac i zaigraš za prvi tim Veleža, nije bilo boljeg mesta u Jugi od Mostara.
“Imao sam jednog dobrog prijatelja, mog kuma, koji baš i nije voleo sport“, priča mi dalje Vela Pudar. “Neko veče je bilo kad smo onako neobavezno sedeli, pričali, kad mi je on rekao: šta ideš tamo, što treniraš, daj da završimo fakultet. Nećeš nikad zaigrati u prvoj ligi, nećeš nikad biti profesionalac. Čak smo se malo sporečkali. I tu ti se mi opkladimo da ću makar jedan minut da odigram u dresu Veleža u Prvoj ligi. Valjda me je i zbog toga neki inat terao da još više radim, da ostvarim dečački san. Ali i ta opklada – da dobijem svog najboljeg prijatelja”.
Kraj ’85. i prvi dani ’86. za sva vremena…
“Liga mladih se igrala, to je bilo sredom. Klubovi prve i druge savezne lige. Igrali rezervni sastavi i igrači koji su bili povređeni, pa se vraćali u formu. Igrači koji su imali kartone. Stvarno lepo takmičenje, gde su momci bez minuta mogli da igraju. Te 1985. branio sam nekoliko utakmica za taj mladi tim Veleža u toj ligi. Ali niko mi ništa nije govorio”.
“U to vreme ja sam studirao mašinstvo, a znate kakvo je mašinstvo, težak fakultet… Januar bio, sećam se da sam celu noć učio za ispit. U krevet tek ujutru. Mir bio po noći i tako sam navikao, uglavnom sam noću učio. U šest legao da spavam, da bi negde oko osam moj pokojni otac uleteo u sobu i napao me: kako te nije stid, ljudi te čekaju, došli po tebe! Enver Marić te čeka, ti spavaš, kasniš!”.
“Ja zbunjen, gde kasnim, niko mi ništa nije rekao… Ustanem, pogledam, i kako su vrata bila odškrinuta, vidim Mara stoji u hodniku. Skočim, rekô, Mara, niko mi ništa nije rekô… On kaže ajde, samo se tri čekaš. Mara tad sportski direktor”.
“Otišli na stadion na brzinu, ono prvi dan priprema, prozivka. Upravni odbor, svi ljudi iz kluba, tada čuveni predsednik kluba Jole Musa čeka mene da započne govor. Dobro sam se bio postideo. Izvinio se, rekao kako jeste – da mi niko ništa nije javio”.
“Posle sve te ceromonije direktor Marijan Kvesić samo je rekao: od danas, tri naša nova igrača su Ivan Jurij, Zijad Repak i Velibor Pudar. Kad se završi sastanak dođite da potpišete ugovor. To kad je izgovorio kao da mi je skinuo sunce s neba. Ja ne znam koliko je tu stranica bilo, nije me zanimalo da čitam, samo sam pitao gde da potpišem„.
Više od dve godine Vela Pudar čekao je na prvu zvaničnu utakmicu u dresu Veleža…
“Ispred mene bili su Tanović i Petranović, onda je Tanović otišao u Tursku i ja sam počeo da dobijam šansu. Debitovao sam marta ’88. Te godine bili smo jesenji prvaci, ali kasnije se izdešavalo mnogo toga, više politički nego sportski i ostali smo bez titule. Igrali smo utakmicu u Osijeku, ja sam branio, izgubili 1:2. To je bio taj moj debi. Šuker i Karičić iz penala za njih, a za nas, mislim, Vladimir Gudelj”.
U današnje vreme apsolutno je nezamislivo da neko šansu čeka dve godine, makar bio u najvećem klubu na svetu. Pudar to pripisuje starom Mostaru i njegovom neodoljivom šmeku što je bio u zenitu krajem osamdesetih.
“Velež je bio specifičan klub. Retko kad su dolazili igrači sa strane. Igrali su Mostarci, eventualno momci iz hercegovačkog basena. I dosta se vodilo računa o tim igračima. Prosto, bilo je normalno da sačekam da klub proda Vukašina Petranovića, jer znao sam da onda ja dolazim na red. Klub se starao o svima nama veoma dobro. Pre svega da nam obezbedi egzistenciju. Tako da uopšte nije bilo teško čekati svojih pet minuta. Možda sam mogao i da odem negde, možda bih pre zaigrao, ali hteo sam da ispunim taj dečački san, da zaigram pod Bijelim brijegom. A bila je i ta opklada sa kumom“…
Na svaki pomen ondašnjeg Mostara u glasu seta…
“Ne može to svako da razume. Ovo je specifičan grad. Ovaj grad koga prihvati – prihvati ga svim srcem. Koga ne prihvati taj može odmah da seli. Jednostavno, u to vreme, Velež je bio institucija. Ljudi su živeli sa klubom. Igrači, prvotimci, bili su mali bogovi u gradu. Pogotovo ove najveće zvezde”.
Biće da se bogovski i živelo.
“Kako da ne! Evo reći ću ti otprilike: bio sam na klupi ’86. i ’87. godine. Tanović se bio povredio, mesec dana sam bio rezerva Petranoviću… Mislim da smo u tom periodu prošli jedno kolo Kupa UEFA, čini mi se Vašaš da je bio, imali smo četiri utakmice u prvenstvu, jedan kup i dve u ligi mladih. E sad, kao rezervni golman, imao sam 75 odsto od pune premije. Moj otac bio je poslovođa u mostarskom Autoprevozu. On je s tom platom hranio nas četvoro. Ja sam šest njegovih plata uzeo za tih mesec dana. Eto koliki je to red veličina bio, da sad ne govorim konkretno o ciframa”.
Specifičan je bio i princip premije – kazne. Moglo je lepo dodatno da se zaradi, ali umeo je klub igraču i da zavuče ruku u džep.
“Ma, milion stavki je bilo. Ne znam… Prijateljska utakmica sa niželigašem, ekipa iz druge lige, ako nisi dobio dva razlike – ogromna kazna. Treća liga – mora tri razlike. Pa ako se ne zalažeš… Sve se to odbijalo od plata i premija. Sećam se, bio jedan klub iz Metkovića, Neretva, koji je igrao treću ligu Jugoslavije. Sa tim klubom smo uvek mnogo teško igrali. Nismo mogli da ih dobijemo. Kad je trebalo malo popuniti kasu, uprava zakaže utakmicu sa njima u Metkoviću. Onda se ovi bolji igrači uhvate neko za nogu, neko za uvo, samo da ne idu, jer znalo se – to je 100 posto kazna. A kazne stvarno velike bile. Tako da čim se malo bolje zaradi, ovi organizuju jednu utakmicu u Metkoviću, da se napravi balans. Mislim da nikad nismo bez kazne prošli kad smo igrali sa njima. Jesmo mi njih dobili ponekad, ali nikad koliko je trebalo po pravilniku, da bismo izbegli kaznu. Moralo je da bude tri razlike”…
Velež ima ta dva Kupa, međutim titula mu je konstantno izmicala. U proleće 1987. odigrana je čuvena utakmica protiv Slobode u Tuzli…
“To je bilo poslednje kolo. Ako dobijemo utakmicu – prvaci smo, Sloboda ispada iz lige. Partizan tad namesti da nam sudi Stipe Glavina iz Klisa. Umro je nekoliko meseci… Stipe Glavina, koji se oprašta od suđenja. Po nekim pričama, da li su istinite ili nisu ne znam, Partizan mu je kupio stan u Splitu za tu utakmicu. U svakom slučaju, mi smo poveli sa 1:0, a onda je moj prijatelj Mrki (Munaver Krajišnik), dva puta sam sebe podapeo u šesnaestercu, pao, Glavina svirao dva penala. Sloboda ostala u ligi, Partizan šampion. Velika je šteta što makar jedna od tih zlatnih generacija nije uzela titulu. Velež je to zaslužio”.
Na tu utakmicu u Tuzlu, 14. juna 1987, prema nekim procenama otputovalo je preko 5.000 navijača iz Mostara. Sve je bilo spremno za veliki šampionski tulum. Umesto toga, dogodio se Jugo-Hejsel, kako su mediji krstili velike nerede što su usledili nakon drugog gola Slobode iz penala u 80. minutu. Mostarci su počeli da gađaju pomoćnog sudiju, na tribine su upali specijalci i počeli da batinaju sve odreda.
“Veliki neredi dogodili su se tog dana u Tuzli. Mislim da je između pet i deset hiljada ljudi iz Mostara otišlo da navija za Velež. Svega je bilo tu, mnogo ružne scene. Kasnije i nereda po gradu, porazbijalo se puno toga”.
Rođeni su krajem osamdesetih redovno igrali Evropu. Velibor Pudar najbolje pamti okršaj sa Borusijom iz Dortmunda.
“Ta utakmica u Dortmundu meni je ostala u sećanju kao najbolja utakmica što je Velež odigrao u Evropi. Imam i dalje VHS kasetu, imam i video rekorder, ali plašim se da pogledam. U odnosu na današnji fudbal, to se peške igralo. Gledao sam pre negde prvih 15 minuta i ugasio sam. Rekao sam neću da gledam do kraja da ne bih promenio mišljenje. Da ne kvarim sećanja. Jer stvarno smo sjajno odigrali. Ne znam kako smo izgubili 2:0″.
Vestfalen?
“Ludilo! Atmosfera fenomenlana. Mi dva sata pre utakmice stigli na stadion, ona njihova glavna tribina iza gola – trese se. Znate kako je kad dođete iz socijalističkog bloka… Naše svlačionice samo da imaš gde da se skineš. Sklepano. I onda dođeš u Dortmund, pola one jedne tribine, svlačionica za goste. Ogromno. Pa u drugoj prostoriji bazen, u trećoj masaža, šta ti ja znam, sauna, tek posle idu tuševi… Mi gledali kako što duže da ostanemo posle utakmice, da sve to iskoristimo. Zadržali se mi tu sat, sat i po, kad izlazimo, ono se još čuje pesma sa stadiona. Ljudi se ne razilaze. Navijaju. Od tada, Borusija Dortmund je moj najdraži strani klub”.
Imo je Velež lepu šansu u revanšu da zakuva, ali…
“Bio je penal u nekom 15. minutu, čini mi se. Tuce promašio. Da smo tad dali gol ko zna šta bi bilo. Dobili smo utakmicu 2:1, s tim što smo taj drugi gol dali pred sam kraj. Nije bilo vremena za neko čudo. Nego šta je zanimljivo… Svih tih godina, Velež nijednu evropsku utakmicu u Mostaru nije izgubio. A bilo ih je preko 20”.
Pamti se taj meč sa Borusijom i po čuvenom izvođenju Veležove divne himne na stadionu. Pevao Željko Samardžić.
“Himna je napravljena još ’81, pred finale Kupa. To je bilo samo jedno od izvođenja. Željko Samardžić imao je svoju grupu, lokalni pevač bio. Držao kafić u starom gradu i pevao za raju. Stvarno je bilo dobro kod njega. Da nije bilo rata verovatno ni Željko ne bi bio to što jeste danas. I dalje imam njegovu kasetu koju je snimio sa tom svojom grupom Rondo. Sve te pesme kasnije će tek postati popularne u Srbiji, on je većinu imao na toj kaseti”.
Poslednji evropski meč pod Bijelim brijegom Velež je odigrao u sezoni 1988/89. Izbacio je kiparski APOEL i portugalski Belenenses, da bi mu na rep stao škotski Harts.
„To je bila osmina finala. To sa Hartsom… Nego pre toga, te godine, četiri naša kluba prošla u drugo kolo. Ta tri kluba ostvarila pobede u drugom kolu i svi kao imaju šanse osim nas. Mi odigrali 0:0 sa Portugalcima kod kuće. Da bi došla ta sreda, mi prošli na penale, svi ostali poispadali. Ali utakmica strašno teška. Teren pored pored mora, sparina, vlaga, noge upadaju do članaka u blato, mekano… Petranović je stvarno odlično branio tu utakmicu. Posle nas ubio Galovej, napadač Hartsa. Dao dva gola u prvoj, mi izgubili 0:3, i posle jedan u revanšu. To smo dobili 2:1, ali oni poveli. Nije bilo drame”.
Kako se bližio kraj zajedničkoj državi, tako je Velež tonuo – 1990. jedva se spasao ispadanja, godinu dana kasnije tek 12.
“Smena generacija pomalo je neplanski napravljena. Juniori Veleža su te sezone igrali finale Kupa, osvajali neke turnire… U to vreme nije bilo lige omladinaca na nivou države. Taj kup bio je parametar. Iz te ekipe mnogo igrača odjednom je prebačeno u prvi tim. To je trebalo da bude proces, da traje dve, tri godine, možda i četiri. Ja sam najstariji igrač bio u toj ekipi, čini mi se. Znate kako to ide, puno dečijih bolesti. Bilo je i dobrih i loših utakmica. Turbulentne sezone. Bilo je jedne godine mi ili Sarajevo. Ko će da ispadne. Mi dobili Dinamo u Mostaru i spasili se. Posle je liga proširena, pa ni Sarajevo nije ispalo. Stasavala je polako ta ekipa i mislim da bi puno napravila“…
Da nije došlo do rata?
„Da nije došlo do vražjeg rata”…
Postoji taj precizan statistički podatak koji kaže da je u Mostaru bilo najviše mešovitih brakova u celoj Jugi. Otuda je malo ko verovao da do sukoba može doći. Pogotovo što će Velež maltene poslednji napustiti zajedničku ligu. Rat je već besneo u Hrvatskoj, Dinamo i Hajduk istupili, Slovenci takođe. Rođeni su sve do proleća ’92. igrali Svetosavsku ligu, kako su je Hrvati zvali.
Zemun, poslednja Veležova utakmica pod Bijelim brijegom. Nedelja, 15. mart. Početak u 14.30. Na tribinama oko 500 ljudi. Rezultat 2:0. Igrali: Pudar, Gosto, Glogovac, Čampara, Bejatović, Jedvaj, Beširović, Karabeg, Juričić, Maslovar, Jokišić.
Pogodili Juričić u 3. i Jedvaj u 33. minutu.
“Pre toga dolazio je Partizan i tada je, mislim, zabeležen prvi incident u gradu. Dobili smo 1:0. Dobro smo odigrali tu utakmicu, Ivica Osim bio trener, fina ekipa… Ali videlo se da igraju preplašeni. Jer neko je noć pred utakmicu bio postavio eksplozivnu napravu na vratima stadiona. Da li bomba, šta li je, ne znam. Po noći, to se čulo strašno. Odjeknulo u celom gradu. U Hrvatskoj se pucalo, osećalo se to i ovde, ali i dalje niko nije verovao da će doći do nas. Posle Zemuna otišli smo u Novi Sad, a onda Radnički iz Niša nije došao u Mostar i registrovano je 3:0 za nas”.
Kako je obrazloženo?
“Strah, nisu mogli da slete. Nas u tom času to nije mnogo interesovalo”.
(Negde u tom času naš razgovor prekida stariji čovek skromno odeven. Srdačno se pozdravlja s Velom. Upoznajemo se. Stiže i objašnjenje: “Ovo je čuveni Veselin Đurasović, on ti je Veležov Toti! Niđe nije mako odavde. Prvotimac 25 godina”. Udalji se starina, ne bi, kaže, da smeta, a Vela objašnjava zabrinutost što se ne skida s lica legendarnog asa danima unazad: “Čuknula ga neka budala i odvalila branik s ‘golfa’. Traži branik za ‘golfa dvojku’ po celom gradu i okolini, ne može da nađe. To ti je njegova najveća muka ovih dana”. Ismejemo se slatko. Veležov Toti vozi ‘golfa dvojku’?! I to je Mostar. Mostarska raja. Rođeni.)
Rat u Mostaru zvanično je počeo predveče 3. aprila ’92. godine. Bio je topao i sunčan dan.
“Pred put u Suboticu imali smo trening. To je petak popodne. U subotu ujutru trebalo da idemo za Sarajevo, pa avionom za Beograd i onda iz Beograda za Suboticu, da prenoćimo tamo pred utakmicu“…
“I sad, kako to ide posle treninga, svi igrači odu negde, sednu, popiju piće… Malo se zezaš i onda razlaz. Tih dana se Anel Karabeg vratio iz Šapnije i otvorio kafić na starom Veležovom igralištu, tako da smo otišli kod njega. Bilo je nas sedam, osam… U jednom trenutku samo se sve oko nas zatreslo. Užasna eksplozija. Mi smo mislili da je tu nešto u blizini. Šta ćeš, ‘ajmo razlaz, izađemo napolje, vidimo ogroman oblak dima, prašine, čega već… Pojma nemamo šta se dešava. Neki su, doduše, znali. Neću imenovati igrača… Ja krenem kući, taj igrač stoji, ja ga pitam: Šta ovo bi? Kaže: Ma, cisterna eksplodirala tamo kod kasarne, u Sjevernom logoru“.
„I tad mi još kaže: Vela, pakuj ženu, gotovo je za vas ovde”.
“Strah te malo, ali ujutru se skupljamo na stadionu. I tad shvatamo da niko od Hrvata ne ide na put. Mislim da je krenulo nas 12. S tim da će nam se pridružiti četvorica juniora. Došao Zejnil Selimutić, doveo dečake… Otišli mi, dobili na penale, ali više niko nije mislio na fudbal. Osluškuješ šta se dešava, počelo da se puca u Sarajevu, zapucalo i u Mostaru„…
“A onog saigrača sam poslušao. Ženi pred put rekao da uzme auto i da ide u vikendicu u Nevesinje. Pokojni punac bio rodom iz Nevesenja. Samo sam joj kazao: sedi u auto i u Nevesinje. Ništa ne pitaj“.
Poslednju utakmicu predratni Velež odigrao je 5. aprila protiv Spartaka. Tog dana se praktično i raspao.
“U povratku iz Subotice došli do Beograda – avion ne može da leti. Išli smo kod vojske, tražili avion, jer događalo se to ranije, da uzimamo od njih avion, da se ide na međunarodne utakmice… Tražili od JNA da letimo direktno za Mostar. Nisu nam dali. Tako smo naredna tri dana proveli u Beogradu. Nekako na kraju u susret nam izađe Budućnost iz Podgorice. Iz Beograda avionom za Podgoricu redovnom linijom, pa njihovim autobusom do Nevesinja. Vozač nije hteo dalje. Onda iz Mostara došlo taksista, došlo ljudi iz uprave kluba, došli autima da nas pokupe. Neki su igrači ostali u Beogradu, neki u Nevesinju… Ja sam ostao u Nevesinju sa suprugom. Svima je bilo jasno da je gotovo – počeo rat“.
„Supruga ništa nije ponela sa sobom, ja u Veležovoj opremi. Nekoliko dana kasnije kad je izgledalo da se malo smirilo, došli smo u Mostar. Na ulicama već svakojakih vojski, kontrola… Uzeli smo stvari i otišli“.
U Mostaru se tih dana sporadično pucalo. Slavka Njeguša, bivšeg golmana Veleža, pokupili su nasred ulice i zarobili. Dojučerašnjem idolu grada, prvom dasi – Vahi Halihodžiću, ubili su kuče pred kućom. Odjednom, preko noći, znalo se ko je ko: Hrvat, Srbin, Musliman. Hrvatsko vijeće odbrane upalo je na stadion pod Bijelim brijegom.
“Jednostavno, Veleža više nije bilo. Sve što su našli u klubu, sve su pobacali. Ljudi su po kontejnerima nalazili pehare. Između ostalog i pehar Kupa Jugoslavije. Neki normalni ljudi su to sve skupljali i kad je klub onovljen doneli su na novi stadion”.
Velibor Pudar imao je praktično ugovoren transfer u Harts. Sve je propalo u poslednji čas. Otišao je u Beograd, trenirao sa Zemunom, održavao formu. Sve dok nije pronašao angažman u grčkom Apolonu.
“Kad sam došao u Srbiju, Zvonko Milojević me pozvao da treniram sa Zvezdom. Ali ja sam se već bio dogovorio sa Zemunom. Stvarno su me ljudi primili kao najrođenijeg. Vlado Bulatović Šištavac i Sloba Pejović, svi oni. Igrači takođe“.
„Ivica Osim bio je trener Partizana i maltene svi igrači što su došli iz Bosne trenirali su s Partizanom. Ja sam tražio nešto drugo. Preko prijatelja stignem do Zemuna. U međuvremenu, došao da pogledam trening Zvezde. Tada me je Zvonko zvao, otišli smo u klub, on se obratio Džaji, dali mi kopačke nove, rukavice… Stole ekonom da bi nešto dao moralo je ozbiljno da gori, ali Džaja mu naredio, tako da sam dobio nešto opreme od Zvezde“.
„Inače, Zvezda nije dala nikome da trenira sa njima, Zvonko je sve bio završio sa Džajićem, da im se ja priključim, da ostanem da treniram sa njim, međutim morao sam da se zahvalim zbog ovih divnih ljudi iz Zemuna„.
„A prvi koji me sačekao u Beogradu i odvezao u Banatski Brestovac, gde je supruga imala neke rođake, bio je Željko Cicović. Da, da, Cile me dočekao. Takvi smo ti mi golmani, uvek se držimo zajedno“…
Vela Pudar bio je jedan od retkih što se vratio u Velež kad se situacija smirila. Posle Čukaričkog, Leotara i još nekih srpskih klubova, nosio je dres Rođenih još punih pet godina – od 2000. do 2005.
“Vratili smo se Avdo Kalajdžić, Tufek i ja. Nas trojica od pre rata. Da ne grešim dušu, mislim da je to sve. Čini mi se da sam prvi nebošnjak koji je došao u klub posle svega što se izdogađalo. I da, jedini sam koji je igrao poslednju utakmicu pod Bijelim brijegom, pre rata, i prvu nakon rata. Onu protiv Zemuna i prvi derbi protiv Zrinjskog. To je bilo 2000″.
Osećaj?
“A kako možeš da se osećaš? Dolaziš u svoju kuću kao gost… Baš je taj derbi bio… Uh… To se opisati ne može. Idemo autobusom kroz ovaj deo grada, istočni, ljudi na balkonima sa crvenim šalovima, stolnjacima… To je neopisivo. Taj ispraćaj… I onda dođe i preko 5.000 navijača na utakmicu. To se ne zaboravlja„.
“Noć pre toga bili smo u karantinu u Bristolu. Mislim da niko nije spavao. Navijači do četiri ujutru pevali. Em što nam oni nisu dali, em svakako ne bismo mogli da spavamo„.
Nezaboravan dan u novijoj istoriji Mostara iz više razloga…
“Pazite ovako, taj dan bila je nedelja, ako se ne varam. Taj dan je derbi, taj dan su skokovi sa Starog mosta i naveče koncert Dine Merlina na stanici. Milion ljudi. Neopisivo„.
Turbulentno je bilo tih godina. Velež se susretao i sa ispadanjem iz Premijer lige BiH. Bilo je puno ‘velikih malih’ utakmica na putu do stabilizacije kluba.
“Evo ti Rudar Kakanj, na primer. Nama treba pobeda da se vratimo u Premijer ligu. Pola Mostara krenulo u Kakanj. Da bi ovi rekli ne može – samo 10 autobusa. Krenulo je tih deset autobusa sa po 70-80 ljudi unutra i još po jedno 30 na krovovima. I tako do Kaknja. A to je još pola sata od Sarajeva. Ljudi nisu mogli da veruju. Tu smo utakmicu izgubili, ali vratili smo se se sledeće godine. To su neke stvari koje se ne zaboravljaju”.
Velež danas?
“Klub raje, ko što je uvek bio. Za Velež svi navijaju”.
Dolaze navijači iz zapadnog dela grada?
“Naravno. I nikad ih niko popreko nije pogledao. Niti će. Velež je i dalje Juga u malom”.
Dugo je živela nada da će se Rođeni vratiti kući, pod Bijeli brijeg…
“Sve su to bile puste želje i nerealna nada. Nažalost. Znam da je Evropska unija davala neka nepovratna sredstva da Velež sebi napravi stadion. U to vreme gradonačelnik Mostara bio je Safet Oručević. Tad je Šmit bio visoki predstavnik… I Oručević mu je rekao nama ne treba to, mi hoćemo da se vratimo pod Bijeli brijeg. Posle smo sedeli na nekoj večeri i ja mu kažem: Safete, hoćeš ti sutra svoju decu poslati da navijaju pod Bijeli brijeg? A tad još zategnuto bilo, bogami. Ko će, bre, to da radi. Zaboravi Bijeli brijeg, to je gotova priča. Velika je greška tada napravljena. To je bio projekat stadiona od 10.000 mesta u Sjevernom logoru, na izlazu iz grada. Mnogo bliže nego što je ovo sada”.
Budućnost?
“Dugo je ovaj klub sputavan. Sputavan godinama. Ostao je prkosan i ponosan. Mislim da danas toga više nema. Sada je drukčije. Pronalaze se neka sredstva. Sve se okrenulo 2016, kad je u klub ušao Sudo Hasić. Vreme je da Velež krene da se bori za tu nedosanjanu titulu, pa makar i ove skraćene države. Sudo je započeo, Seno Kevelj nastavio i mislim da Velež može samo da raste. Vidite ovaj stadion. Kad bude završen biće najlepši u Bosni i Hercegovini“.
U inat svima. Jer to je tako mostarski. I veležovski.
Ili što bi Marko Tomaš kazao:
“Mene što se tiče, nemam problem s tim da Velež nikad ništa ne osvoji dok god je klub tu da svojom poviješću i simbolima nervira skorojeviće i nacionalističke mamlaze. Makar bili u zadnjem rangu natjecanja, meni je to jedino bitno“.
Mostarenje završavam tamo gde je mostarenje počelo. I opet čitam kako je najlepši u proleće, u leto, u jesen. U predvečerje. Verujem. Upoznao sam ga u zimu, al’ i dan i noć – prolećni. Aprilski, majski.
I onaj polumrak na pustom Kujundžiluku, kad se mesec ogleda u kaldrmu kod Kajtazove kuće.
P. S.
Duhom i maštom negde uz obalu žuborne Neretve. Ili u Šadrvanu. Ili na zidiću u Šantićevom parku. Ili…
Telom i ‘perom’ na Čuburi.
Beograd, jedne martovske zore ’24.
Dodaj komentar