Film o Ratku Rudiću „Dogodio se“ je bio prvorazredni dogadjaj u sportskom i kulturnom životu Beograda. Gost je bio Hrvat rođen u Beogradu, koji je ostavio ogroman doprinos igrajući za Partizan, reprezentaciju Jugoslavije i kasnije kao selektor bivše nam države.
Prvi put sam pričao sa njim tamo negde početkom 1986. pre mog odlaska u JNA: Šef dopisništva Sportskih Novosti Zoran Petrović mi je dao broj telefona, dao smernice šta da pitam itd.
Ratko je razgovarao sa mladim novinarem kao da se znamo 100 godina. Otvoren koliko treba, lukav da nagovesti neka rešenja i stabilan kada su u pitanju principi rada. Napravio sam rubriku i Zoki je bio zadovoljan.
Otišao sam u JNA u Kragujevac. Kao vredni član Vojničkog kluba bio sam poštedjen odlaska na teren, taman da na miru u učionici sa još desetak takvih srećnika odgledamo utakmicu koja je počela sa trubom za spavanje. Navijanje, vika, ovacije kada je Igor pogodio za pobedu i zlatnu medalju. Kada je kamera uhvatila Ratka viknuo sam:
– Bravo majstore, sve si pogodio.
– Šta ti ga kao znaš – pitali su drugari znajući da sam sportski novinar.
– Ne, vi ga znate – odgovorio sam onako prepotentno kako samo može da se odgovori, stavljajući na znanje da smo RR i ja nokat i meso.
Kada sam prešao u Žurnal 1990. Ratko se spremao za odlazak u Italiju. Ponovo smo razgovarali, naravno da se onog razgovora četiri godine ranije nije sećao. Ali sada sam počeo da uredjujem vaterpolo i morali smo da budemo u kontaktu.
– Rale, da dodjem na aerodrom sa fotoreporterom da te ispratimo.
– Voleo bih da to ne učiniš, ne treba mi a ni tebi veruj mi.
Nisam ga ispratio. Posle smo se vidjali milion puta i uvek je bio isti, otvoren, oprezan, lukav i spreman da ide do kraja. I još nešto, u ludim devedesetim se kao Hrvat rodjen u Beogradu nikada nije izjašnjavao. Čak i kada su ga prozivali Vrdoljak i društvo, stoički je sve podnosio. Njegova strana je bio vaterpolo.
Za Zlatne kapice mi je Perica Bukić rekao:
– Kao morski pas je, kad oseti krv ide do kraja, samo zlato.
Čovek nikad nije izgubio finale, dobio je svih deset. Četiri olimpijska zlata od 1984. do 2012, sa tri reprezentacije. Idi begaj.
Pričali smo i sada u Beogradu. O vaterpolu dosta znam, o njegovim ljubavima džezu i slikarstvu mnogo manje. Svima je izašao u susret, svakom je dao broj telefona, prihvatio pozive. Kada sam radio Zlatne kapice želeo sam ga za sagovnornika.
– Nem nikakvih problema, biću u Beogradu. Dodji u hotel.
U Kraun plazi smo dobili najbolju salu za razgovor i tih sat vremena su neštp na šta sam ponosan. Daleko od toga da smo prijatelji, pre bih rekao saradnici. On takvih Stevovića ima milion a ja imam sreću da znam jednog jedinstvenog Ratka Rudića.
Toliko
P.S. Hvala Slobi Sandiću
Dodaj komentar