Jovan Jovanović je 2020. godine dobio nagradu USNS za životno delo
i
Halo, Brado…A sa one druge strane muk, zauvek. Sa prvom rečju, često je započinjao nebrojene intervjue, reportaže, da bude upečatljivo, povuče i privuče kada samo baciš pogled na novinsku stranu. Tako je i otputovao na Đurđevdan, bez povratne karte naš Jovan Jovanović (1956 – 2026), specifični kolega, koji je više od četiri decenije osluškivao fudbal, ali i sve ono što (ne) ljubimo u sportu.
Jednom davno, kao u bajci, što svakako nije novinarski poziv, ali je Brada, kako ga poznaje i kako će ga pamtiti beogradska čaršija, voleo da bude, njegov „sabrat“ Jovan Ciga Sekulić, nazvao ga je princom pisane reči. I doajen za doajena nije pogrešio. Jeste samo neka sila kada ih je prerano povukla u neki drugi (bolji) svet.
Radili smo dugo zajedno u „Sportu“, kasnije igrom sudbine i u Sport klubu, ali mi je uvek bio prozni pesnik „zalutao“ na novinske stupce ili neograničeni prostor portala. Stilski svoj, bez mogućnosti plagijata, raspevan i kada je samo trebalo kratko i jasno opisati let lopte preko živog zida do neke fudbalske mreže. Možda je nekom bilo preopširno, trpeo je uvek limitirani novinski prostor, ali je uživala duša čitaoca. Što bi Brada rekao – onaj ko je ima. Kao i novinarski nerv da se iza brda valja neki prelazak, da „bomba“ samo što nije eksplodirala, ili da je pravi momenat za otvaranje srca…
Brada je osećao one sa druge strane, brojne „velike i male“ sagovornike, na sebi svojstven način umeo da ih otvori kao knjigu. Da ispričaju i ono sa jave, ali i iz snova. Dar koji se ne uči, svojstven samo odabranima. Pa još lagano poigravanje rečima, kao i driblinzi majstora zelenih terena. I jedni, i drugi u izumiranju. Nepopravljivi romantik u poslu, teškog oklopa na privatnoj ljušturi, onako kako se očekuje da bi bio profesionalac do daske.
Brada Jovanović je takav bio i kada je početkom osamdesetih prošlog veka ušao u novinarske vode u JSL „Sportu“ sa prvim radnim zadatkom FK Rad, preko jugoslovenskih i srpskih fudbalskih giganata, reprezentacije, domaćih i belosvetskih zvezda. I kada je kružio „svojom“ Adom Ciganlijom, na vezi bi se lako našli Šeki, Piksi Stojković, Bata Mirković, Tumba, Bjeković, Džajić…Nije bilo rime, ali je bilo ono malo duše sa Julinog i Banovog brda.
I mnogo druženja, ne samo sa fudbalskim svetom, već i svima onima koji nešto znače u milionskom gradu, nebitno čime se bave. Od frizera, prodavaca do glumaca, pevača, manekena…Uvek s merom, bez cigarete, viskija, sa čašom koka kole, ali i milion priča u glavi, da ih stavi na papir kada za to dođe vreme. Na žalost, mnogo takvih doživljaja ostaće neispričani, nezabeleženi…
Odlaskom Jovana Jovanovića, zatvoreno je jedno originalno novinarsko poglavlje prestonog grada. Više nema onog ko bi perom tako uhvatio makazice, da ti se učini da si odlutao kod nekog „druga ozbiljnog pisca“ Ili da ga takne „lutka sa naslovne strane“, pa da je „povede“ ka sportskom mirisu novca. Jer, svi smo samo grešnici.
Umesto epitafa, umesto zbogom, pozdrav večitom romantiku i vetru u kosi…
R. Nikolić
Dodaj komentar