Foto i video Komentari Sve vesti

Nikola Apostolović: Kad su cvetale perunike…

Bio sam i ostao delić divnog, čudnog i nadrealnog bokserskog bratstva. Delić kao što je i zvezdana prašina deo zvezde. Borio sam se i pobeđivao sve one od kojih sam bio bolji, gubio sam od spremnijih i veštijih, drugovao sam sa mnogim vitezovima jugoslovenskog ringa. Sa nekima postao i prijatelj ali uvek poštujući njihovu posebnost a svoju beznačajnost u tom svetu.  

Vrlo mlad sam shvatio da nije svaka pobeda za ponos, da se ne treba diviti baš svim pobednicima, da u porazu ima dostojanstva ali ne i opravdanja. 

Moje vrednovanje tih vitezova nije ono uobičajeno sabiranje medalja i ko je koga kada i gde pobedio. Slušao sam ih šta pričaju, kako se ponašaju, koji trag ostavljaju za sobom u društvu u kojem žive. Vrlo mi je bilo važno kako se odnose prema običnim, nejakim, prema ljudima koji su im se divili i koji su navijali za njih. Kod boksera je specifično to što im se karijera nikada ne prekida. Ostaju bokseri i onda kad više ne izlaze u ring. Tada se čak i najviše vidi od čega su satkani. Šta ih je vodilo u pobede ili saplitalo u poraze. 

Na koricama mog zamišljenog albuma vrhunskih YU boksera je lik Mate Parlova. Nešto kao Isusova slika na crkvenom kalendaru. Mislim da je objašnjavanje nepotrebno. Posle njega je postrojena četa ljudskih i bokserskih šampiona ali se po mojim kriterijumima ipak izdvaja jedan. Miodrag Perunović! Možda zato što od svih boksera najmanje izgleda bokserski.  

Čovek se često razotkrije jednim gestom, jednom rečenicom, jednim stiskom ruke, o bokseru znaš sve posle jednog odgledanog meča. Borba koja priča o Perunoviću je finale evropskog prvenstva u Kelnu 1979. godine. 

Boksere izjednačavaju kategorije, težina, ali se razlikuju po iskustvu, uslovima priprema, fizičkim i psihičkim mogućnostima i najviše po sudijskim obavezama i naklonostima. Mate Parlov je bio najbolji među jednakima, Miodrag Perunović se krvnički borio da bi bio jednak a potom da bi sve nadvisio. On je jedini naš bokser tadašnje reprezentacije koji je bio mlađi od svojih protivnika. Sve njegove borbe su bile borbe Davida protiv Golijata. Sve njegove pobede su bile iznenađenje za sve sem za njega. 

Bog ga stvorio za borbu, da je četovao bio bi četovođa, da je vojevao bio bi vojvoda. Njegova hrabrost nije bila nekontrolisano srljanje već mirnoća i spremnost da predvidi pokret i udarac protivnika. Lak na nogama, pokretan, brzih ruku i odličnog pregleda gde je u kojem trenutku na ringu, te je poprište bilo njegovo najprirodnije okruženje. 

Taktika kojom je pobedio Viktora Savčenka se opisuje jednom rečju: Neustrašivost. Ne pobeđuje po pravilu onaj koji jako udara već onaj koji pogled ne obara. Savčenko je zamahivao topuzom a Perunović je uzvraćao sabljom. Savčenko je u ringu gazio grubim strojevim korakom a Perunović elegantnim gardijskim maršem. Veštinu su posedovali obojica samo je Viktorovu pokretala sila a Mijovu inspiracija. 

Jedan od bitnih razloga zbog kojih izdvajam Perunovića je i taj što je na otmen način doživljavao pobedu. Bez cirkuzantskog skakanja po konopcima, bez slanja poljubaca poput neke pevačice, bez preglumljivanja i teatralnog poklanjanja publici. Ja sam njegovo ponašanje tumačio ovako: Pa ja sam i došao da pobedim, hvala svima koji ste navijali za mene i ovu pobedu vama posvećujem. Toliko.  

Nikada nisam lično upoznao Miodraga Perunovića. Gledao sam njegove mečeve i čitao ono što je objavljivao. Verujem da nije neki veseljak i šaljivdžija. Verujem da je dugo bio setan što nije dosanjao svoje snove i isto tako verujem da je shvatio da mu baš toliko pripada koliko mu je zapalo. Verujem da je shvatio šta znači: ,,junaku se često ume vedro nebo nasmejat grohotom,,.   

Ne verujem da ću i da ga upoznam. On ne dolazi u moje selo a ja nemam razlog da idem u Podgoricu. A i kad bi se upoznali mogli bi samo da ćutimo jedan pored drugoga. On već sve zna šta bi mu ja rekao a ja sam izgubio strpljenje da bilo koga slušam. Mi smo naše zvezdano nebo već isparcelisali.  

Neki bokseri moraju da boksuju zbog para, zbog sujete ili da ukrote zlo u sebi. Neki bokseri jednostavno vole boks. Mijo Perunović je jedan od retkih boksera koje je sam boks voleo. I ovaj gorštak mu je tu ljubav uzvratio. Biće boksa, biće boksa, ali daj bože da još neki Mijo stane u gard. Daj bokserski bože. I sveti Mate Parlovu…  

Jedan komentar

Kliknite ovde da ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  • Диван опис врхунског боксераМиодрага Мија Перуновића, који може да оствари само онај који заиста познаје бокас.. а Никола Апостоловић бокс познаје јер се њиме бавио Свака част обојици.