Igrom slučaja počeo sam da pratim kajak, veslanje, plivanje.. Umesto da pred penziju uživam neki drugi romani sada. O kajaku sam pisao za SN osamdesetih. Odlazak na Adu je bila uvek prilika da se kod genseka Časlava Veljića na pola takmičenja pojede vrhunska pljeska na kajmaku. U svežoj lepinji.
I sad opet. Prva akcija Olimpijske nade. Tražim pomoć. Milan Kapelan je radio sa mnom, Nebojsa Radović na pravom mestu, Daliborka Rajković Delibašić zna sve… I eto.
– Mali Branko je super. Uzeće medalju- kaže Daliborka.
Ajde. Da vidim i to. I mali na 1000 blista. Kad na kraju cetvrti. Za dlaku. Nebojša piše vetar talasi i izjavu kako će na 500 biti bolji.
Ajde. Da vidim i to. I stvarno Branko Lagundžić se igrao na segedinskoj vodi, Madjara ostavio za sekundu.
Zlato.
– Mali je sjajan dečko.-poručuje Nebojša.
Ma šta me briga kakav je. Uzeo zlato na mom prvom takmičenju 35 godina od Čajkinih pljeski.
Posle smo malo pričali.
Stvarno je sjajan kao i Anja, Igor, Zeljana…
Nije vaterpolo al je poznat osećaj.
Dugujem Branku.
Zlatnom.
Toliko.
Dodaj komentar