Preminuo doajen sport­skog novinarstva Pavle Erceg

Sport­sko no­vi­nar­stvo i ru­ko­met osta­li su bez Pa­vla Er­ce­ga (1940 – 2024), bar­da pi­sa­ne re­či, vi­še­de­ce­nij­skog ured­ni­ka ru­ko­met­nih ru­bri­ka Spor­ta i Sport­skog žur­na­la, si­no­ni­ma ovog zlat­nog spor­ta u sve­tu no­vi­nar­stva. Sud­bi­na je hte­la da se upo­ko­ji baš na 20. fe­bru­ar, na dan kad se pre 84 go­di­ne ro­dio.

Pa­vle Er­ceg je pre­no­se­ći či­ta­o­ci­ma sve le­po­te vi­te­škog spor­ta zna­čio ju­go­slo­ven­skom ru­ko­me­tu go­to­vo jed­na­ko kao na te­re­nu Ve­se­lin Vu­jo­vić i Sve­tla­na Ki­tić. Utak­mi­cu ste mo­gli da gle­da­te, ali ste če­ka­li ju­tro da pro­či­ta­te Pa­jin sud i shva­ti­te šta ste sve pro­pu­sti­li iako ste bi­li oče­vi­dac.

Vo­leo je ru­ko­met, jed­na­ko kao i no­vi­nar­stvo, ne­će bi­ti pre­ten­ci­o­zno re­ći da su mu bi­li tik uz po­ro­di­cu. I za­to mu ni­je bi­lo te­ško da do­če­ka sit­ne sa­te u re­dak­ci­ji če­ka­ju­ći iz­ve­štaj do­pi­sni­ka sa utak­mi­ce ili po­ziv ne­kog od broj­nih po­sle­ni­ka iz Sr­bi­je i sve­ta, ko­ji su sma­tra­li ča­šću (če­sto i oba­ve­zom) da mu pr­vom ja­ve vest ili iz­ve­štaj, če­sto i sa­mo da ga ču­ju i pro­di­sku­tu­ju o ak­tu­el­nom ru­ko­met­nom tre­nut­ku.

Pe­ro mu je bi­lo brit­ko, ume­lo je i da se­če. Ali uvek pra­ved­no. I sa­mo sa jed­nim ci­ljem za bo­lje su­tra ru­ko­me­ta. Jed­na­ko je umeo i da po­hva­li, po­dr­ži, po­seb­no igra­če.

Isto­vre­me­no bio je uči­telj ka­kav se sa­mo po­že­le­ti mo­že. Sa­mo na­iz­gled strog, gro­ma­dan i opa­san. Iza gu­ste bra­de krio se bri­žan ko­le­ga, uvek rad da po­mog­ne dru­go­me, po­seb­no mla­đi­ma. Ni­je pre­vi­še pri­čao, ali se iz nje­go­vih par re­če­ni­ca mo­glo na­u­či­ti vi­še ne­go iz ne­kih knji­ga. Jer sa­ve­ti ko­je je da­vao bi­li su za­sno­va­ni na zna­nju, is­ku­stvu, lju­ba­vi pre­ma no­vi­nar­stvu i oni­ma kod ko­jih je pre­po­zna­vao da su „za­ra­že­ni” istim vi­ru­som jed­na­ko sprem­ni da se stra­stve­no po­sve­te po­zi­vu, kao što je to on či­nio od pr­vog do po­sled­njeg da­na.

Po­čeo je kao sa­rad­nik u JSL Sport i po­stao ured­nik ru­ko­met­ne ru­bri­ke ko­ja je u to vre­me bi­la jed­na od per­ja­ni­ca ovog li­sta. Kad se osni­vao Sport­ski žur­nal pre­po­znao je ko­li­ko će re­dak­ci­ja u na­stan­ku zna­či­ti za srp­ski sport u ce­li­ni i pri­dru­žio se Zo­ra­nu Po­po­vi­ću, Da­ni­lu Šo­tri, Zo­ra­nu Pe­tro­vi­ću, Mom­či­lu Da­bi­ću i broj­nim dru­gim bar­do­vi­ma ko­ji su pro­sla­vi­li na­šu no­vi­nu.

Oba­vljao je raz­ne funk­ci­je, bio je sja­jan or­ga­ni­za­tor ti­mo­va za vre­me Olim­pij­skih iga­ra, ali je u du­ši uvek ostao no­vi­nar brit­kog pe­ra ko­ji je naj­vi­še uži­vao kad sta­vi šlajf­nu u na­ran­dža­stu UNIS pi­sa­ću ma­ši­nu i kre­ne da ni­že re­če­ni­ce o ru­ko­me­tu.

Ka­kav je bio za vre­me bo­rav­ka u re­dak­ci­ji, ostao je i po od­la­sku u pen­zi­ju. Umeo je da po­zo­ve ra­di do­bro­na­mer­ne smer­ni­ce, a za vre­me ve­li­kih tak­mi­če­nja iz­dik­ti­ra iz gla­ve ko­lum­nu „Iz pe­ra do­a­je­na”, po­hva­li i ople­te – sva­ko­me po za­slu­zi.

Iza se­be je osta­vio du­bok trag u sve­tu no­vi­nar­stva i ru­ko­me­ta. Broj­ne uče­ni­ke, ali i do­stoj­nog no­vi­nar­skog na­sled­ni­ka iz po­ro­di­ce. Vre­me i me­sto sa­hra­ne Pa­vla Er­ce­ga bi­će na­knad­no sa­op­šte­ni.