Pre Igara u Tokiju, srpski sportisti sa dva olimpijska zlata bili su samo vaterpolisti Igor Milanović i Dragan Andrić, a od takmičara koji su branili boje SFRJ još Leon Štukelj, Miroslav Cerar, Matija Ljubek i, takođe trojica majstora u vodi-Perica Bukić, Deni Lušić i Veselin Đuho. Onda je Milica Mandić postala prva dama među „odabranima“, da bi im se, svima, 8. avgusta priključilo deset „delfina“ koji su bili deo tima i u Riju i u Tokiju.
Eto, u takvo društvo ušao je Sava Ranđelović. I Nikola Karabatić je rođeni Nišlija i u Tokiju se, trećim zlatom u četvrtom uzastopnom olimpijskom finalu, uz rekord po broju mečeva na OI, verovatno i faktografski popeo na pijedestal najboljeg svih vremena u svom sportu, ali Sava je bio jedini predstavnik našeg grada u srpskom olimpijskom timu. I onda, kada ga je oficijelni spiker na dočeku, na „balkonu“, prozvao kao najtrofejnijeg sportistu Niša svih vremena, neko se možda u trenutku „zagrcnuo“, ali činjenice su neumoljive…
–Ma, ja nisam ni čuo spikera od silnog uzbuđenja. Kasnije su mi, naravno, preneli šta je rekao i nemerljiva mi je čast. Svugde sa ponosom predstavljam i Niš, i moj Doljevac gde sam odrastao i gde mi živi porodica, ali, ponavljam ono što sam već rekao pre neki dan-bilo bi mi mnogo draže da je još neko od sportista iz ovog dela Srbije bio u Tokiju i iskreno se nadam da će nas u Parizu biti više-počinje priču specijalista za odbrambene zadatke u najuspešnijoj generaciji našeg kolektivnog sporta svih vremena dok ispija limunadu dva dana nakon dolaska kući, posle brojnih proslava odbranjenog olimpijskog zlata. I, kao da već sluti sledeće pitanje, otklanja dilemu:
–Razum i dalje nije nadvladao emocije. Ne, nisam svestan veličine onoga što smo postigli. Ali se zato naježim sto puta dnevno kada se setim svih tih momenata. Nema nikoga među nama ko nije plakao ni posle polufinala, ni pred finale, ni na aerodromu, po povratku. Mnogo emocija, mnogo moćna grupa ljudi je odigrala svoj poslednji ples. Ja sam tu od 2014, a oni na okupu od 2009, s tim što su neki i pre toga igrali na velikim takmičenjima. Ako je neko zaslužio da se baš na ovaj način, olimpijskim zlatom, oprosti od nacionalnog tima, onda su to oni. Baš kao što su Žile i Boban pre pet godina.
Neko će možda reći da je bilo dodirnih tačaka sa turnirom u Riju, ali pitanje je da li je tako. U Tokiju jeste išlo po sistemu toplo-hladno u grupi, ali u Riju je, nakon dva remija i poraza u uvodna tri meča, u naredna dva bukvalno visio mač nad glavom.
–Mi smo u Tokiju imali jedan jedini cilj u grupi-da je prođemo. Potpuno se ne opterećujući sa koje pozicije i na koga će nas to voditi u četvrtfinalu. To su, po nekoj prvoj računici, obezbeđivale pobede nad Kazahstanom i Australijom. Da me neko pogrešno ne razume, daleko od toga da nismo želeli i učinili sve da dobijemo sve mečeve, ali onaj pravi fokus smo uključili tek od poslednje utakmice u grupi, protiv Crnogoraca. Ona nam je bila mnogo važna da uhvatimo zalet za četvrtfinale, mada ne verujem da su i oni bili preterano nezadovoljni što porazom idu na Grke, koje niko nije video tako daleko. Protiv Španaca i Hrvata je najveći problem bio u odbrani, primili smo nedopustivo mnogo golova, ali smo protiv Crne Gore prvi iz igre primili u 20. minutu, a onda protiv Italijana sve to ponovili, imali 9:3 na poluvremenu i tada malo spustili gas pred najveću utakmicu turnira…
Pobeda nad Španijom, posle pet uzastopnih poraza od tog protivnika i onih 4:7 pred kraj treće četvrtine, minus dva na manje od pet minuta pre kraja, ušla je u klasike našeg sporta.
–To je bilo finale pre finala, u pravom smislu. Pazite, ovo je sigurno bio najujednačeniji turnir u istoriji vaterpola. Osam timova gde svako svakog može da pobedi. Eto, ti Španci su na kraju ostali bez medalje, a imali su kvalitet i za zlato, baš kao i Hrvati, Italijani, kojih nije ni bilo u borbama za odličja. Hoćete da me pitate za onaj „gol“ Španaca? Ne, nije prešla zamišljenu liniju i da, sigurno nam je probudilo neku dodatnu dozu inata. Ali, još je važnije da nas poremetilo! A na tome smo mnogo radili, da ne obraćamo pažnju na sudijske odluke. Ponavljam, nema nikoga ko nije plakao posle te pobede. Jer, znali smo, mi ćemo se pitati u finalu. Grcima svaka
čast, ali oni su svoje „zlato“ osvojili samim ulaskom u finale, jer tako su obezbedili prvu olimpijsku medalju u istoriji. I još jedan podatak, mi od njih nikada nismo izgubili na velikim takmičenjima.
Dušan Mandić je „ukrao“ ekskluzivu govoreći o „predigri“ finala, a kako je to izgledalo iz Savinog ugla?
–Deki nam je pred finale tražio brojeve telefona naših najbližih, niko nije shvatio zašto. Sastanak pred finale, sadržajno uobičajen, vremenski nešto kraći. Ono, klasika, igrač manje, više, nekoliko taktičkih instrukcija. I onda nam je rekao: „a sad, pogledajte u ekran“. I pustio nam je sa laptopa video poruke podrške članova naših porodica, supruga, roditelja, dece, devojaka. Poruke dece nekih mojih saigrača bukvalno su nas „raznizale“. Proradio je vulkan od emocija u nama i otišli smo tako da niko ne bi mogao da nas pobedi. Mislim da to nikome drugom ne bi palo na pamet, osim našem selektoru.
Ako se „onaj balkon“ košarkašima 1995, kao jedini spontan, smatra najspektakularnijim dočekom ikada, onda je ono „A sad adio“ na beogradskom aerodromu svakako najemotivniji povratak naših sportista sa velikih takmičenja svih vremena!
–Bilo je toga i u Tokiju, i u avionu, ali u onom momentu, pred onoliko novinara, u direktnom prenosu, kada to niko ne očekuje… Evo, i sad mi suza krene. Istorijski trenutak za srpski sport. Kraj jedne generacije kakva, znam da te reči zvuče prejako, teško da će se ikada ponoviti. Prijatelji za ceo život, ma porodica, momci bez greške, bez zrna sujete, grupa kao jedno. Mnogo su nam veliki teret ostavili u amanet.
Ne što se rezultata tiče. Medalje će se osvajati, možda ne svaki put. Već sledeće godine imamo dva velika takmičenja, Svetsko i Evropsko prvenstvo, pa još i, tek da bude „ko preživi-pričaće“, fajnal-for Lige šampiona između njih. Ali, kada je reč o obavezi da sledimo ovaj put ponašanja i odnosa prema grbu. Ja ću sada biti u grupi najiskusnijih, posle Baneta Mitrovića, a uz Mandu, Jakšu, Ćuleta, Rašovića… Mislim da neće biti problema, jer svi ovi mlađi su već dugo pri reprezentaciji, već su u sistemu, a kipte od želje da konačno dobiju šansu. Ali, kult, vaspitanje, sve to mora da ostane u duhu tradicije i da se samo nadgrađuje.
I dok decenijama unazad javnost s nestrpljenjem čeka svaki spisak fudbalskih selektora, pa komentariše one kojih nema, jednako koliko i one koji su na njemu, dok svakog leta strepimo ko će od košarkaša otkazati selektoru, u vaterpolu je neka sasvim druga priča. Tim je zakucan, sastav ne zavisi od dnevne forme ili pojedinačnih raspoloženja. To je toliko uhodan sistem, kuća u kojoj bukvalno svaka cigla ima svoje mesto, da čak ni ovako drastičnu smenu generacija nije dočekao nespremno. Jer, sastav koji će od naredne akcije predstavljati Srbiju već ima jedno veliko takmičenje iza sebe-Svetsko prvenstvo u Gvangžuu 2019. godine. I zato su posebni. I zato će trajati. Od sada pa nadalje, sa Savom Ranđelovićem kao jednim od lidera.
Dušan Jocić
autor je dobitnik USNS nagrade “Zlatno pero” za 2020. godinu
Dodaj komentar