Lepo vreme nas vraća u život, a sunce izmamljuje osmeh na lice. Sedenje u bašti otvara nove vidike pa se ispredaju i fudbalske priče. Nedavno, kod mene na Vračaru, u goste su mi stigli vrli i dugogodišnji prijatelji, Nenad Stojković i Miki Živaljević koji su nosili dres Partizana a potom dugo godina igrali u inostranstvu, kao i Draško Cvetković koji je igrao za Prištinu, Rad, Vojvodinu i Crvenu zvezdu a onda čak 35 godina živeo u Njujorku u kojem je, ali kraće bitisao i Živaljević. A Nenad Stojković, koji je godinama bio i reprezentativac Jugoslavije imao je odličnu karijeru u Francuskoj.
Ono što me je iznenadilo, u prvom minutu, započeli su pričom o Novaku Djokoviću.
– Ma mogu da pričaju i pišu šta god hoće, Novak je najbolji na svetu – na svoj način, temperamentno i naglašeno krenuo je Miki. – Jednostavno, nema boljeg i mogu samo da ga mrze.
Nadovezao se u “odbranu” lika i dela Novaka Djokovića I Draško Cvetković:
– Što ti znalci ne napišu da Rafael Nadal igra dopingovan. I to stalno, a pogotovo kada krene Rolan Garos. To svi znaju ali ćute. Isto važi i za Federera. Njih nikada ne testiraju, a Đoleta uvek i na svakom turniru.
Shvatio sam koliko se fudbaleri razumeju i u tenis i da nedaju na “svoje”, ali smo se ipak, posle prve ture pića, prešaltali na fudbal. I opet sam bio iznenadjen činjenicom da sva trojica vrlo malo gledaju fudbal. Bar uživo. I opet je najglasniji bio Miki Življević:
– Nema šta da se gleda, meni lično se ne svidja ovaj tika-taka dudbal. Nema žestine, kao da im fali energija, a ne može se reći da ne znaju da igraju. Čini mi se da današnji treneri, a onih pravih skoro da i nema, uništavaju fudbal svojim taktičkim zavrzlamama.
Složio se i Draško koji je uz iznošenje činjenica mene upitao:
– Zašto u našem fudbalu nema mesta za jednog Nenada Stojkovića. Bio je sjajan igrač, a kada pričate s njim, posle samo 10 minuta shvatite da bi bio idealan trener.
A Nenad, mirno, kao što je igrao fudbal, kaže:
– Ostavi to Draško, nisam ja za ovaj naš fudbal. Neka rade ovi mladji…
– Koji mladji – kao iz topa će Živaljević. – Znaš ili ne znaš, godine ne igraju fudbal a trener mora da ima viziju. I ja tvrdim da bi Nenad bio trenerčina. Samo mu treba pružiti priliku.
Pitanje je samo ko?
– Nema ko, a i ja nisam nešto zainteresovan – govori centarhalf koji je ličio po eleganciji i pametnoj igri na Franca Bekenbauera.
I dok ga Miki i Draško ubedjuju da se aktivira, ja kažem da nije lako biti deo priče kada su partizanovci u pitanju.
– Gde ti ovde vidiš partizanovce – “seče” me Življević. – Tačno je da sam ja igrao za Partizan, ali sam uvek navijao za Crvenu zvezdu. Kao i Nenad.
Pogledam ka Stojkoviću a on…
– Tačno je, ja sam od malih nogu bio zvezdaš, ali sudbina me je odvela na crno-beli deo Topčiderskog brda. I dres Partizana sam ponosno nosio i igrao svim srcem.
I eto, iako sam na početku druženja bio zadovoljan što je je rezultat Zvezda-Partizan bio 2:2, bo sam oduševljen što je “utakmica” završena pobedom crveno-belih sa 4:0!
Jovan Sekulić
Dodaj komentar