Brazil je – fudbal. I to nije ništa novo. Zato me i nije iznenadilo kada sam pročitao kako su navijači Flamenga ispratili, a posebno kako su dočekali svoje ljubimce posle meča u Sao Paulu kada su osvojili šampionat. U zemlji u kojoj je do sada umrlo više od 250.000 ljudi od kovida 19, na ulicama ludilo. I ne samo u Rio de Žaneiru.
Jer, Flamengo je daleko najpopularniji klub u Brazilu, podaci iz prošle godine kažu da za ovaj klub navija više od 40 miliona navijača. Kakve maske, kakva socijalna distanca, “Flamengo je važniji i od života” pevalo se, plesalo, uživalo do jutra.
A mene je sve ovo podsetilo na vreme kada sam u Riju proveo nekoliko dana i to baš u vreme kada je Dejan Petković nosio dres Flamenga. A srpski Rambo je tamo bio Bog. Na svakom metru su me novinari, ali i navijači pitali kako je moguće da ne igra za reprezentaciju jer bio sigurno nosio dres brazilske selekcije da je Brazilac. Odgovor su dobili okruglo pa na ćoše jer ko bi smisleno mogao da objasni taj nonsens.
Bilo je to i vreme kada je Rambo trebalo da produži ugovor. I kada sam ga pitao da li može da mi omogući da napravim intervju sa predsednikom kluba Silvom, sa osmehom mi je objasnio:
– Došao si u pravi čas, sutra ideš samnom, ti piješ kafu u klubu, ja razgovaram i ako sa sastanka izadjemo sa osmehom, eto ti intervjua.
Tako je i bilo. Medjutim, nije bilo lako doći do doma Flamenga koji se nalazi u centru Rija. Jer, mi smo došli posle treninga, a Sportski centar se nalazi 20-tak kilometara od centra, a to u Brazilu znači bar sat-dva putovanja. Interesantno je i da je “Marakana” isto toliko udaljena ali sa druge strane. A morao sam da čekam kada su novinari presreli auto, a Rambo im 40 minuta odgovarao na pitanja. Kada smo najzad uspeli da krenemo, on mi je sa osmehom rekao.
– Što si nervozan, dobro si prošao, da nismo bili u autu, da sam otišao na konferenciju za štampu, ostao bi ti jos toliko vremena da čekaš.
I ode Rambo na razgovor a ja ostadoh da ga čekam. A u domu Flamenga sve crno i crveno. I šolje za kafu, pa čak i toalet papir. Vreme prolazi a Ramba nema. Izađem malo do bazena, pa do teniskih teena, jer je to sve u sklopu. I najzad izlaze, osmesi mi govore da je dogovoren nastavak saradnje ali i da ću ja pričati sa jednim od najbogatijih Brazilaca. Jer, Edmundo dos Santos Silva to zaista jeste. Seli smo u njegovu kancelariju, dominira crno-bela slika “belog Pelea”, čuvenog Zika sa Tojota peharom u ruci i detalja sa slavlja kada je u Tokiju 1981, Flamengo osvojio Interkontinentalni kup. Koji je osvojila i naša Crvena zvezda 10 godina kasnije.
I nahvali, naravno, našeg Ramba za koga je rekao da u njegovom timu igra glavnu ulogu, nije naravno hteo da priča u novom ugovoru a nije bilo pristojno ni da ja insistiram. Kada sam ga pitao da li zna još nekog jugoslovenskog igrača, odgovorio je da mu se mnogo svidja Darko Kovačević (Kada sam ga god gledao u Juventusu postigao je gol) i da bi on svakako imao mesta u startnoj postavi Flamenga.
Divna sećanja. Slikao sam se sa gospodnom Silvom, pa sa Rambom obišao Muzej kluba a posle smo otišli na večeru da proslavimo “dvostruku pobedu”. Njegovu i moju. I na kraju ovog sećanja, da podsetim da je Rambo u Brazilu igrao za Vitoriju (88 utakmica, 58 golova), Vasko da Gamu (18 golova), Fluminense (19), pa Gojas (2) i Atletiko Mineiro (8). U Flamengu je igrao u dva navrata, osvojio četiri titule, postigao 59 golova, od toga 33 na “Marakani”. Jedno vreme je bio u trenerskim vodama a sada komentariše za “Globo”. U svakom klubu u kojem je igrao bio je kapiten.
Rambo je 2009. godine dobio Orden Rio Branko od predsednika Brazila Lule da Silve, počasni je gradjanin Rio de Žaneira, počasni konzul Srbije u Brazilu i najbolji igrač Vitorije u 20. veku po izboru navijača.
Dodaj komentar