Milan Živadinović i Nenad Stekić preselili se u carstvo nebesko
Ljudi moji, šta se ovo dešava. Oni najbolji odlaze u carstvo nebesko, a loši političari, pokvareni tajkuni, kvazi pevači, a o starletama da ne pričam, putuju i zarađuju. Ode toliko poznatih i priznatih glumaca, umetnika, sportista… jednostavno, nema ih više.
U dva dana, ovaj svet su napustili Milan Živadinović i Nenad Stekić, moji prijatelji za sva vremena. Otišli su tiho, nenametljivo, da je retko ko to znao.
Sa Živom sam drugovao od 1974, on je krenuo u trenerske vode, vodeći Spartak iz Subotice, a ja sam počeo da se borim za mesto u novinarskom svetu. Posao nas je spojio, putovali smo, upoznali se i postali prijatelji. On je rastao kao trener, ja kao novinar, ali smo uvek bili tu, da jedan drugom pomognemo i da ka krčimo put ka afirmaciji. S ponosom mogu da kažem da smo uspeli i jedan i drugi i da nismo uzalud traćili sve ove godine.
Živa je bio profesionalac od glave do pete, pored porodice, fudbal mu je bio sve. Voleo je i provod, žene, voleo je prijatelje, pomagao je svima… Voleo je film, pogotovo pozorište, oblačio se po poslednjoj modi, fudbalere nije učio samo fudbalu nego i životu, edukovao ih je, bio im je i prijatelj i brat. Obišao je čitav svet, ali je uvek, gde god bio i šta god radio, bio uz svoja dva sina, svoja dva stuba ljubavi. Pamtiću ga kao čoveka ogromnog srca, s kojim sam proveo dane i noći za nezaborav. Fudbal i život su nas spojili i nikada nisu razdvojili. Do onog dana kada je nenajavljeno otišao, bez pozdrava. Jer, i to je bio Živa, nikoga nije hteo da opterećuje. I broj 77 (toliko je imao godina) kao da govori da je uvek bio specifičan i samo svoj.
A Nenad Stekić, to je posebna priča. Čovek sa Banovog brda, kum mog pokojnog brata Bože, najlepši sportista svih vremena. Devojke su za njim prosto ludele, širom sveta, a skakači u dalj ga baš nisu voleli jer ih je preskakao, uz osmeh. Bo je prvi skakač u dalj koji je osam metara preskočio više od 100 puta, da Bob Bimon nije odleteo na 8.90 u razrađenom vazduhu u Meksiku, bio bi i svetski rekorder, a ne samo evropski (8.45).
Druženje s njim je bio plezir, bio je pametan, načitan, a sjajno je svirao i gitaru. U vreme kada je bilo jako teško biti najbolji na svetu, Steka je pokazao da neko iz Beograda, Srbije, Balkana, može da pobeđuje i Amerikance, Ruse, Francuze, Nemce… Ali, plaćao je svoj ceh. Sećam se kao sada, kada su se slavili rođendani mog bratanca Borisa, Nenad je sve zabavljao do 22 časa, a onda odlazio kući da ispoštuje „dnevni red“. Zato je bio i ostao veliki.
Tužno je da je otišao u 71. godini, tužno je da se poslednjih godina borio sa prokletom bolesti, on koji je trčao, skakao, leteo, koji je pevao i svirao, koji je bio srpski maneken i lepotan, preselio se u raj, u to sam siguran, i ostavio iza sebe tri ćerke, lepotice kojima će ostati večna uspomena i koje će biti ponosne na lik i delo svog oca koga je poštovao čitav svet.
I ja sam srećan što sam se družio sa Živom i Stekom i što mogu s ponosom da kažem da smo bili prijatelji, za sva vremena.
Dodaj komentar