U dugogodišnjoj profesionalnoj karijeri, boraveći na pripremama uoči svojih mečeva, u trening – kampovima u Torontu, Parizu, Đenovi… postao sam svjestan nevidljive nijanse, možda odlučujućeg faktora u nizu potrebnih, da bi se bilo šampion. Jer, shvatio sam da postoji nešto što se ne vidi, što je van moći registrovanja i poimanja, a što odnosi prevagu, ponekad, mimo svih očekivanja…
Na takav zaključak navela me je okolnost, što sam u svim tim kampovima trenirao u društvu velikog broja izvanrednih boksera, pravih atleta; svi su bili izuzetno snažni, dobro obučeni, hrabri, željni uspjeha… a, malo njih je uspijevalo da svoje velike mogućnosti ostvari kroz značajne rezultate. Često sam se poslije napornih, žestokih, sparing – mečeva sa njima pitao: “Kako to da ovakvi bokseri nijesu šampioni?“ Ili: “Gdje li je, i u čemu, ta nijansa moje prednosti nad njima?“…
Sredinom februara 1976. godine u Osijeku su se sastale reprezentacije Jugoslavije i Kube, uoči meča je odlučeno da u poluvelter kategoriji za nas nastupi Milenko Rubelj, a ne ja (nestrpljivi 18-togodišnjak), što mi je veoma teško palo. No čika Bruno Hrastinski (naš selektor), je znao što radi… Kad sam vidio, kako je trostruki prvak Kube Duke Estable prosto počistio sa ringa (inače izvanrednog) Rubelja, pobijedivši ga (poslije tri nokdauna) prekidom borbe, stidljivo sam u sebi rekao “Uh, dobro je što ja nijesam boksovao.“
No, poslije nekoliko dana, ta reprezentacija Kube je trebala da se sastane sa Crnom Gorom (koju je u stvari predstavljala ekipa Budućnosti, pojačana Azisom Salihuom). Na službenom vaganju u hotelu Crna Gora, trener naše ekipe mi reče: – Mijo, ti nemoj da se vagaš, nećeš boksovati. – Zašto? Pobunih se ja (a, u stvari, nije mi se ni boksovalo, poslije onoga viđenog u Osijeku). – Pa, nema potrebe, mlad si ti još, ima vremena za tebe, a i Bruno me je zvao i tražio da ti ne boksuješ. – Dobro. složih se ja. A onda, kao da me munja ošinu kad začuh trenerove riječi upućene mome bratu: – Ajde ti Dragane, spremi se za vaganje. – U trenu sam se okrenuo i rekao: – Ne, ja ću da boksujem! Znao sam da Dragan protiv Kubanca nema gotovo nikakve šanse, i uplašio se da će proći još gore nego Rubelj, jer i on je borac, uporan, hrabar, ali nedorastao Estableu. Ja bih možda mogao da mu se suprotstavim, svojom tehnikom, pokretljivošću, brzinom…
Kubanac je iz svog ugla krenuo lagano, nonšalantno, sa osmijehom na licu, lagano pružajući ruku koja glumi udarac, i šalje mi poruku: – Momče, simpatičan si, mlad, neću da te udaram; ajde, budi dobar, pa će biti sve u redu. – O, kako sam se samo uvrijedio i naljutio: – Pa on mene potcjenjuje, misli da mu ne mogu ništa. E, sad ćeš vidjeti! – Počeh da ga pogađam u glavu lijevim direktom, pa snažnije desnim… On se prenu, lice mu se smrači, i jurnu na mene… Dva i po minuta sam izvanredno boksovao, bio neuhvatljiv, zadavao mu po tri-četiri vezana udarca, publika je bila na nogama… A, onda – nokaut!…
U boksu ima jedno nepisano pravilo – bokser koji doživi klasičan nokaut, više ne valja. Naime, obično je od tog momenta manje otporan na udarce, stiče staklenu bradu, a samim tim i izgledi za uspješnu karijeru su mu gotovo nikakvi. Znajući sve to, u svlačionici sam gorko plakao, Azis Salihu me je tješio govoreći da sam mlad, odličan bokser, da to nije ništa, da se sjetim kako je i Mate Parlov na početku karijere doživio težak nokaut, pa je postao najveći šampion…
– Nijesam ja Parlov, on je jedan! Gotovo je samnom… Moji snovi i nade bili su srušeni, onaj polet i samouvjerenost su se raspršili… No ipak, sjutradan ujutru sam (uprkos zabrani ljekara, i obavezi da mjesec dana odmaram) krišom otišao na futing:-Treniraću i dalje kao da ništa nije bilo,pa šta Bog da.
I eto, dao mi je onu šampionsku nijansu, možda baš onog trena kad sam rekao: – Ne, ja ću da boksujem!
Dodaj komentar