Nije bilo zgodno da ga oslovljavaju po imenu, skoro pa svetogrđe obzirom da u prevodu na kineski znači „Buda“. Tumbanjem slova, ostao je „Lemi“, koji je najmnogoljudniju naciju, pet godina učio košarci. Mile Protić (71), specijalista za rad sa mlađim selekcijama, još nije umoran od svog sporta. Ali i sa puno argumenata kako pravimo greške u koracima u „školovanju“ najmlađih, sa velikim posledicama na seniorski razvoj.
Samo čaj i pogled u zemlju
– Kina se dosta razlikuje od ostatka sveta. Od načina odrastanja, razmišljanja, nekih tako rutinskih navika. Sve je to daleko i od hrišćanstva, islama, onog što je nama bliže i poznatije. Svet za sebe. Kada sam tamo počeo, priđem igraču, objašnjavam šta je loše ili dobro, a on zario pogled u zemlju. Ne jedan nego listom. Intervenišem da moraju da me gledaju u oči prilikom bliskog kontakta jer tako „komuniciram“, ali ne ide. Kod njih je nekulturno gledati u lice nekoga ko nije član porodice, „kriv“ je, pa gleda u zemlju. Ponekad me „ubijao“ njihov tradicionalizam, a mene su „ubili“ čajem. Toliko su me zarazili tim ritualom, mene koji je, pre toga, čaj pio samo u slučaju bolesti, da sada ne mogu bez tog napitka. Pa me još „vuku“ kineske vrste čije se cene kreću i do 2000 evra po kilogramu.
Iskustvo od pet decenija, od Crvene zvezde, preko Beovuka, nekoliko bugarskih klubova, Kipra, pet sezona u Kini, da nabrojimo samo najvažnije tačke karijere, daju neograničenu dozvolu na razne basket teme u zemlji, koja još uvek živi na lovorikama, sve više, prošlih uspeha. Dokle će ići, sve je maglovitije…
– Najveći problem srpske košarke, a nije od juče, niti će se rešiti sam od sebe, pa još preko noći, rad sa mladima, onima koji tek pokušavaju da zakorače ozbiljnijim košarkaškim putem. Prvo, nepoverenje klubova prema trenerima klinaca, koje uzimaju odnosno tretiraju skoro kao „administrativce“. Sa druge strane, i moje kolege su krive, jer se ponašaju po maksimi:“Daj, šta daš“, radeći pod bilo kakvim uslovima – objašnjava Protić.
Nije od onih za koje nema svetla na kraju tunela, ali samo pod uslovom da se „navike“ promene, što pre, to bolje.
– Na ovim prostorima, košarka je postala evropski i svetski nivo zato što su egzistirali treneri stvaraoci, pre svega, u radu sa pionirskim, kadetskim i juniorskim uzrastom. A koga sada imamo, mislim na višegodišnji period? Od onih koji u kontinuitetu i na pravi način rade sa mladim snagama, jedino Slobodan Klipa za Zvezdu i FMP. Bio je do skora i Aleksandar Bućan, ali više nije u Partizanu. Svi ostali, manje, više, promenljive kategorije. Zar svojevremeno, nisu dovoljno pokazali i dali jedan Branislav Rajačić (OKK Beograd) ili Zdravko Kubat kod crveno -belih? Takve prakse i tretmana, nema odavno.
Da bi i laici shvatili gde i kako se greši na početku obuke onih, koji sanjaju otvorenih očiju basket snove, popularni Prota će:
– Nešto spada u „azbuku“ ovog sporta i, nepromenljivo je u odnosu na proticanje vremena. Logično, menjaju se neke druge stvari, ali u kasnijem razvoju. Filozofija rada u mlađim kategorijama, kreće od četiri osnovna elementa: vođenje (dribling), dodavanje (pas), šutiranje i, igranje odbrane. To mora da se savlada do savršenstva, stvori automatizam pokreta kod najmlađih. E, sad, srpski treneri, mnoge od njih zovem „internet“ kolegama, gledajući „milion“ vizuelnih zapisa, spaze nekog igrača, koji dobro protura loptu „kroz uši“, pa kreću naopako na treninzima. Pokušavaju da obuče decu da urade nešto slično. I znate šta se dešava? Tako nešto može da uradi jedan ili dvojica od hiljadu polaznika mlađih kategorija. Valjda mališane prvo učite onim elementima, a bazične sam već pobrojao, koje odlično može da uvežba najveći deo polaznika. Deca bi trebalo da se obučavaju da koriste najjednostavnija rešenja za krajnji košarkaški cilj – dati koš više od rivala. A kako razviti taj osećaj, ako klincu „diriguješ“ da prave dve, tri promene do polovine terena, totalno bez potrebe. Pa, ne koncipiraju se treninzi za najmlađe tako što se skidaju situacije sa „neta“. Neka razmisle zašto Nikola Jokić blista u NBA. Zato što ima jednostavna rešenja. Ma on nema oči, već rotacionu kameru umesto glave. Šta taj dečko vidi, ludilo…
Druženje sa Antićem, Brđovićem…
– Tokom mog prvog angažmana u Kini, za kormilo FK Šandonga stigao je legendarni Radomir Antić. Preko Darka Belojevića, zaduženog za rad sa golmanima, stupio je sa mnom u kontakt. Bio sam malo zatečen, on je bio veliko fudbalsko ime, dovoljno da je radio samo u Realu, Barseloni i Atletiku. Pitao sam ga kako je uopšte čuo za mene, a on će:“Znam sve o tebi još iz Španije, od Ranka i Zage Žeravice.“ Lepo smo se družili, koliko su obaveze dozvoljavale, pa i za Uskrs. Pomogao sam Dejanu Brđoviću, odbojkaškom reprezentativcu i treneru oko posla u Kini. Obojica su bili divni ljudi i veliki profesionalci, koji su, na žalost, prerano napustili životnu scenu.
Za razliku od srpskih fudbalskih stručnjaka, Kina nije obećana zemlja za košarkaške „kouče“ sa ovih prostora. Izuzetak koji (ne) potvrđuje pravilo je popularni Prota, koji je u poslednjoj deceniji, u dva navrata, sakupio petogodišnji staž na Dalekom istoku. Na pitanje koliko je u sportskom smislu zadovoljan, Protić će bez razmišljanja:
– Veoma, jer su mladi igrači, do 20 godina, sa kojima sam radio u dva grada, igrali u tom trenutku, bez lažne skromnosti, najbolju košarku. To se nikada pre, ni kasnije, nije desilo u Kini. Od 30-ak pažljivo selektiranih košarkaša, čak 18 je nastavilo karijeru u tamošnjoj profesionalnoj ligi. Da nije u pitanju moje samoreklamerstvo, uoči prošlogodišnjeg izbijanja pandemije, imao sam na stolu novi trogodišnji ugovor, ponovo u Ćindau. Vrata i dalje nisu zatvorena.
Pokušavajući da objasni zašto košarci u Kini nije pomogao ni jedan Jao Ming, bivši član NBA lige, ili organizacija Svetskog prvenstva 2019. da bi postala trofejno respektabilan sport, Protić priča:
– To je nacija bez spoljnog ispoljavanja emocija, dosta egoistična, kao posledica ranije, višedecenijske državne politike „jedno dete“ po porodici. Zato nemaju većeg uspeha u bavljenju kolektivnim, već samo individualnim sportovima. Možda će pomoći, po novom zakonu, dozvola za dvoje u gradovima odnosno troje dece u seoskim sredinama. Ali, postoji i limitiranost trenerske struke, ovde već ulazim u „usku“ košarkašku oblast, jer većina radi po zastarelim programima od pre tri decenije. Slabo ide sa usavršavanjem, to ih koči. Moj mali doprinos je da sam Kineze, svoje najbliže saradnike uspeo da preokrenem na srpsku košarku. Pored ostalog, dok sam radio u Kini, obavezno smo svakog leta, najmanje po mesec dana, sprovodili neku vrstu priprema u Srbiji. Inače, samo su naše predrasude o njihovim fizičkim predispozicijama za ovaj sport. Ima ih, koliko hoćete, visokih, brzih, snažnih, ali je neophodan adekvatan stručan rad.
Kad nisam poslušao Žeravicu
– Ako zbog nečega žalim u karijeri to je što nisam imao prilike da duže sarađujem sa Rankom Žeravicom, koji je doveden u sezoni 1979/80 za „spašavanje“ Zvezde. Igrom sudbine, ali i mog nestrpljenja, njegov asistent je postao Božidar Maljković, koji je odlično „ispekao“ zanat, a kasnije nastavio sa Jugoplastikom, Barselonom, Limožem…Ja sam tada vodio crveno-bele juniore, a posle nekoliko samostalnih „ispita“, u finišu prethodne sezone, u vazduhu je visilo da budem Rankov pomoćnik. Umesto takvog raspleta, uprava je postavila Radivoja Živkovića, bivšeg igrača, jer su mu ranije obećali. Naljutim se, napustim i juniore Zvezde, pa u drugoligaško Borovo, iako me je Žeravica ubeđivao da to ne radim, već da se strpim. Bio je u pravu, Živković je ostao nekoliko meseci, došao je Maljko, a ja bio daleko od fokusa svojom krivicom.
„Put svile“ Protića je vodio preko „kiparske veze“ i tek započetog posla u Bugarskoj, skoro, pa da pozavide scenaristi filmskih serijala o Džems Bondu.
– Otišao sam u kiparski AEL na poziv Dragana Race, koji je posle igračke karijere, želeo da se okuša i u trenerskim vodama. Bio sam mu neka vrsta mentora kada je počeo kraj aut linije. Klub je tada, u međunarodnom takmičenju, napravio niz od 22 pobede, što je bilo za „verovali ili ne“ u zemlji koja je daleko od prve basket lige. Tako je počelo prijateljstvo sa Racom, koji je imao kontakte sa kineskom federacijom. Otišao sam prvo u Gvandžo, na Letnju ligu, da bi me kasnije kontaktirali ljudi iz Saveza. Ali, pre oficijelne kineske ponude, počeo sam angažman u Botevgradu, kao šef svih klupskih kategorija, sa akcentom na mlađim kategorijama. Taman sam u bugarskom klubu uspostavio rad i protokol, da bi se polovinom sezone, javili Kinezi. Nije mi bilo lako da bugarskim domaćinima saopštim odluku o raskidu saradnje, ali…Kineska ponuda je bila finansijski „nepristojno“, nekoliko puta veća od onoga što sam tog trenutka zarađivao, što je presudilo pri konačnom izboru.
Pošto je put u Kinu bio mnogo više od upoznavanja istorijsko – kulturnog nasleđa, podrazumevao je i određene pripreme.
– Za sve kolege trenere, bez obzira koji je (kolektivni) sport u pitanju, neobično je važno da se pre odlaska, upoznaju sa kineskim načinom razmišljanja, mentalitetom iako je to dosta teško u jednoj tako velikoj zemlji. Barem da se imaju neke osnovne predstave. A ne kao američki treneri, koji tamo rade kao da su u sred SAD. Moji koferi informacija tada su bili iz fudbala, Vladimir Petrović Pižon (Dalijan šajd, kineska reprezentacija) i Slobodan Santrač (Šandong, Guangdung, Ćingdao, Guejdžou), na čemu sam im neizmerno zahvalan.
Protić je „časove“ košarke davao u provinciji Šangdong („Istočno od planine“), prvo u Đinanu, glavnom gradu provincije, pa u Ćindau, megapolisima, kumulativne brojnosti kao nekadašnja Jugoslavija (oko 20 miliona stanovnika).
– Đinan je na oko 500 km od Pekinga ili 1000 km od Šangaja, dok je Ćindao na obali mora, a kao nekadašnji nemački protektorat, od 1903. ima čuvenu pivaru, koja je i dan, danas robna marka. Ali, naučili su i „nešto“ košarke. U glavnom gradu provincije, radio sam sa mladom muškom reprezentacijom (od 16 do 20 godina), mladim košarkašicama i seniorskom ekipom u kojoj sam imao savetodavnu ulogu. Birokratskim rečnikom, bio sam kineski državni službenik. Košarkaše sam spremao za tamošnju Olimpijadu mladih (četvorogodišnji ciklus), koja za njih ima veći značaj od OI, sa učešćem svih provincija, plus Peking, Šangaj, Hongkong, Makao…Suvišno je pričati o broju populacije na pomenutim teritorijama. Kada sam, na preporuku iz Đinana, kasnije stigao u Ćindao, opet sam radio kao selektor, sa igračima do 20 godina. Na državnom šampionatu, napravili smo, za njih, istorijski uspeh, osvajanjem trećeg mesta kao civilna ekipa. „Naj“ pozicije su „predodređene“ za vojne ekipe, čije selekcije je praktično nemoguće ugroziti u Kini.
Mile Protić bi mogao da ispiše knjigu o kineskom iskustvu, ali za džepni priručnik dovoljno je sledeće:
– Ako se zahteva da nešto na treningu urade deset puta, verujte da će uraditi najmanje 11 ili 12 puta, nikada manje od onog što traži trener. To im nije ni u mislima, a dodatni stimulans je međusobna „kontrola“ što je već posledica izvesnih socijalnih navika, da ne ulazimo u politiku. Nije sporno da žele da uče, ali se toliko puta desilo da ono sa prepodnevnog, zaborave do poslepodnevnog treninga. Otprilike, sve što rade, često traje dok se samo time bave. Ipak, najviše mi je smetalo kako se ponašaju posle nekog jačeg duela, kontakta, kao da su na fudbalskom, a ne košarkaškom terenu. Padnu na parket kao snajperom pokošeni, ne možete da verujete, a nije reč ni o kakvoj težoj povredi, naprotiv. To ležanje kao da su polumrtvi, išlo mi je na živce, trebalo je vremena da malo utičem na promenu ponašanja. Tradicionalno, da ne kažem tvrdoglavo, insistirali su na dnevnim treninzima, sa jedva tri sata razmaka, ali to nisam uspeo da promenim odnosno da ih ubedim da je pogrešno. Otprilike kao kada trgovinska radnja radi dvokratno.
Naduvani sukob sa Dudom
– Ima skoro šest godina od te Trenerske klinike i „sukoba“ sa Dušanom Ivkovićem. Ne znam zašto se taj događaj uopšte toliko pamti, a nije se desilo skoro ništa. Osim verbalnog duela, istina, malo jačeg intenziteta. Da je to magnet, shvatio sam kod kuće, kada su počeli da zvone telefoni. Davno sam na to zaboravio, ali nisam sjajnog Slobodana Pivu Ivkovića, Dudinog brata, velikog košarkaškog znalca, mnogo ispred svog vremena, koji nas je davno napustio.
Od „trenerstva“ u Kini je prošlo tri i po godine, ali Protić ne razmišlja o penziji iako se usput „prebacio“ na jednu drugu delatnost.
– Nisam digao ruke od trenerskog posla, a mislim da još „nekoga i nešto“ mogu da naučim, ne samo zbog odložene kineske ponude. Ali, ne pada mi na pamet da zvonim na razna vrata i pitam:“Da li vam je potreban trener?“ Ne potresam se ni ako nema zainteresovanih za moje znanje i iskustvo. Kao što me ne zanima ni „rekla, kazala“. Jer, posao sa kafićem blizu nacionalnog Saveza, pokrenuo sam, ne radi ugostiteljstva, već košarke. Imao sam ideju da tu svraćaju kolege, da pričamo o sportu kojem sam posvetio život, ne bi li promenili neke stvari. Zamislio sam to kao mesto tribina gde bi posebno mlade kolege mogle da se izjasne o čemu da pričamo, a i ja bih davao „zadatak teme“. Srbija ne oskudeva u talentovanima za ovaj posao, ali, u mnogim slučajevima, sa njima nema ko da radi. Šteta da se stariji trenere ne „ubace“ u svojevrsnu edukaciju. Mi smo izgubili trenersku nit i to će doći na naplatu, ako već nije.
Ipak, Protina ideja je ostala samo ideja…
– Najviše je kriva moja malenkost. Iskreno, malo sam zazirao da neko iz KSS, sa kojima sam komšija, ne kaže:“Šta sada on radi, drži predavanja u kafiću“. Nema veze što 20 godina pričam o koordiniranom, sistemskom radu sa mlađim kategorijama. Ne samo u reprezentativnim selekcijama, to nije sporno, već u bazi, klubovima. A tu padamo, baš ne valja.
Ne valja ni ono što je već postalo običaj pod srpskim koševima, sve veći broj stranih, iskusnih, ali i mladih, igrača?
– Ako neko ovde uspe da od klinca stranca napravi makar evropsku, da ne kažem svetsku marku, nemam ništa protiv, ali…Rad sa mladima nije nimalo laka stvar, da zanemarimo što to nije atraktivno za širu populaciju. Trebalo bi imati prefinjeni osećaj da predvidiš ko je taj u gomili naizgled sličnih, ko može da bude ono „nešto posebno“, vanserijskog potencijala. Kroz celu moju karijeru rada sa najmlađima, nisam gledao kako neko igra tog trenutka u kadetskoj ili juniorskoj selekciji. Već kakav će biti u seniorskoj konkurenciji. To je osnovni postulat, a ne „internet“ driblinzi. Zato je jedan Srđan Dabić sa 16 godina zaigrao za prvi tim Zvezde, a Slobodan Janković samo godinu stariji.
Jurio klince po soliteru
– Košarkom me zarazio profesor Petronije Zimonjić, na čiji nagovor smo napravili KK Karaburmu, u koju su se, prvo upisivali njegovi đaci iz tadašnje OŠ „Stevan Dukić“. Tog leta 1970. godine „desila“ se Ljubljana, odnosno prvo košarkaško zlato, pa još svetsko, svi su poludeli za košarkom. Skupljao sam decu po mom soliteru, dovlačio ih na teren, da bi tamo, većina njih, prvi put u životu imala kontakt sa košarkaškom loptom. Nije tada bilo ni puno klubova u Beogradu, ne računajući Zvezdu, Partizan, BASK, Univerzitet Voždovac, OKK Beograd, Radnički, zemunska Mladost…Zato je Karaburma bila dobrodošla.
Protić je „kriv“ i za sve ono što je Dejan Tomašević „odradio“ za jugoslovensku (SRJ, SCG) košarku?
– Košarka je imala sreću da u fudbalu nisu shvatili da tada, neko sa 196 cm, može nešto da napravi. Lutajući od kluba do kluba, imao je „nesreću“ da dođe i do mene. Prvo je bio van takmičarskog pogona, jer sam Zvezdine juniore spremao za prvenstvo Jugoslavije. Tek posle izvesnog vremena, kada se Dejan najmanje nadao, posle jednog „neobaveznog“ treninga tih neraspoređenih, samo sam mu prišao i rekao da ostane još sat, dva. Bio je u šoku, verovatno nije verovao šta je čuo. A, ostalo je istorija…I još nešto, da nije bio toliko posvećen, ne bi napravio to što je napravio kao igrač. Ja sam mu „samo“ dao šansu. Možda sam imao „nos“ i da na Mali Kalemegdan dovedem Žarka Đurišića iz Podgorice, Iva Petovića iz Kotora, Slobodana Nikolića iz Loznice ili Predraga Bogosavljeva iz Kikinde…
A period boravka u Beovuku, sredinom devedesetih prošlog veka, neočekivano, ostaće najveća pohvala njegovom trenerskom pozivu.
– Proveo sam lepe godine u tom klubu, radeći sa Dejanom Milojevićem, Aleksandrom Glintićem, Ognjenom Aškrabićem, već su bili, na neki način, iskusni igrači. Sve to pripada lepim uspomenama, da skoro nisam pročitao kako je prošlosezonski trener Budućnosti negde rekao kako sam ih dizao kada im se činilo da su bili „mrtvi“ kao ekipa. Koliko god znali košarku, trudili se, za trenera je mnogo važno da u kolektivu gde radi, napravi porodične uslove. To je „sitnica“ neophodna za ono malo više, bolji rezultat…Jednostavno, kao i igra vrhunskih košarkaša.
Rada Nikolić
Dodaj komentar