Zamislite kakva je to frustracija! Sa svojih 36 godina, autor ovih redova imao je priliku da za fudbalsku reprezentaciju svoje zemlje samo jednom navija na Evropskom prvenstvu!
Baš tog dana kada sam rođen, Jugoslavija je u Francuskoj, u kojoj je održan i za sada poslednji kontinentalni šampionat, poražena od domaćina sa 3:2, u onoj utakmici u kojoj je Platini postigao het-trik, Piksi svoj tek drugi gol za reprezentaciju, ali koja će se najviše pamtiti po tragičnoj smrti (još jednog mog „Nišlije“) doktora Božidara Milenovića. Tada, logično, nisam baš mogao biti svestan onoga što se dešava, a nakon toga, naši fudbaleri su na Evropskom prvenstvu učestvovali samo još 2000. godine u Holandiji i Belgiji.
Štaviše, od tog takmičenja, koje je „ostalo“ u prošlom veku, fudbaleri reprezentacije za koju navijamo, ma kako se zvala, ostvarili su samo dve pobede na velikim takmičenjima, obe minimalnim rezultatom (Nemačka 2010. u Južnoj Africi i Kostarika 2018. u Rusiji), a ova prva jedina je „velika“ takmičarska pobeda naših fudbalera još od raspada velike Jugoslavije. Velika, u smislu da nam je protivnik bila neka od reprezentacija iz samog svetskog vrha, neka od onih koje se u fudbalskoj tradiciji smatraju istinskim velikanima (Brazil, Argentina, Nemačka, Italija, Španija, Engleska, Holandija, Portugalija).
Da li ste znali da, od povratka na veliku scenu, nakon ukidanja sankcija, u 12 kvalifikacionih ciklusa za velika takmičenja, SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, odnosno Srbija, nema niti jedan trijumf nad najbolje rangiranom reprezentacijom sa kojom je bila u kvalifikacionoj grupi!?
Podsećanja radi, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstrvo u Francuskoj 1998. godine, nosilac grupe bila je Španija, od koje su „plavi“ poraženi u Valensiji sa 2:0, dok je u Beogradu bilo 1:1, golom Peđe Mijatovića iz penala. U kvalifikacijama za pomenuto EP 2000. godine u Belgiji i Holandiji, Jugoslavija je osvojila prvo mesto u grupi, ali nad prvim nosiocem Hrvatskom nije zabeležila trijumf-na „Marakani“ nije bilo golova, u Zagrebu, u čuvenom trileru, bilo je 2:2.
Onda je usledio „sušni“ period, neuspeh u kvalifikacijama za SP 2002. godine, kada je najjači rival u grupi bila Rusija, koja je slavila u Beogradu sa 1:0, uz pomoć nenadmašnih Bata Đorinih „bisera“. „Revanš“ je odigran samo mesec i po dana kasnije, naše je u remiju 1:1 predvodila selektorska komisija, strelac je bio Mijatović, a preskupo je koštao kiks golmana Radakovića.
U narednim kvalifikacijama za EP 2004. godine, „plavi“ su se dva puta isprsili pred Italijanima (oba puta 1:1), ali to nije bilo dovoljno za plasman na veliko takmičenje. Svi se sećaju najave velike karijere Nemanje Vidića i njegovog debija u Napulju, kada mu je šansu pružio Dejan Savićević, a gol ponovo postigao Predrag Mijatović, a u revanšu je strelac za remi bio Saša Ilić, u meču u kome je Ilija Petković već počeo da priprema ekipu za naredni ciklus. To je onaj u kome smo primili samo jedan gol i dominantno se plasirali na SP u Nemačkoj, ali najvećeg rivala u grupi nismo pobedili. Sa Špancima je bilo 1:1 u gostima, a 0:0 kod kuće.
Onda je počela fudbalska „era“ Srbije, a „orlovi“ pod Klementeom nisu uspeli da se plasiraju na kontinentalni šampionat 2008. godine, iako su treći ciklus zaredom zabeležili dva remija sa nosiocem grupe. Oba puta je sa Portugalcima bilo 1:1. Radomir Antić je odveo reprezentaciju u Južnu Afriku, ali ni tada nismo pobedili najveće ime u grupi. Francuska je slavila u Parizu sa 2:1, a u Beogradu ni 80 minuta sa igračem više nije bilo dovoljno za više od 1:1, golom Milijaša iz penala.
Na Evropsko prvenstvo nismo se plasirali ni treći put zaredom, najviše zbog onih dešavanja iz Đenove, koja su uzrokovala poraz od Italije službenim rezultatom 3:0, a u revanšu je bilo nedovoljnih 1:1, uz gol Branislava Ivanovića i najavu fijaska u Sloveniji koji je označio odlazak sa klupe Vladimira Petrovića Pižona. Došao je Siniša Mihajlović, „istakao“ se sastavom u porazu od Hrvatske u Zagrebu (2:0), a u Beogradu je bilo 1:1, nakon što je Aleksandar Mitrović postigao prvi od dosadašnjih 35 reprezentativnih golova.
Radovan Ćurčić je jedini selektor koji je doživeo oba poraza od nosioca grupe u jednom kvalifikacionom ciklusu, a oba susreta sa Portugalcima u borbi za plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj završena su pobedom rivala od 2:1. Meč u Lisabonu pamtimo po „makazicama“ Nemanje Matića, a revanš u Beogradu, igran tri dana nakon burne proslave takmičarski nebitne pobede u Albaniji, najviše po isključenjima Kolarova i Matića, koji su se odnosili na naredne kvalifikacije.
Čak ni u kvalifikacijama u kojima smo imali najlakšu grupi, i koje smo završili na prvom mestu, pod Slavoljubom Muslinom u pohodu na Mundijal u Rusiji, a nosilac grupe je bio Vels, „orlovi“ nisu uspeli da uzmu taj „skalp“. Bilo je po 1:1 u oba meča, a oba puta strelac za poravnanje bio je Mitrović.
Najzad, remi sa Portugalcima (1:1), još pod Mladenom Krstajićem, uz gol Tadića iz penala, davao je nadu u prvi plasman na kontinentalno prvenstvo u 21. veku, ali je ona potonula u vodu posle beogradskih 2:4, na selektorskom debiju Ljubiše Tumbakovića.
Kuriozitet je da je čak 12 od pobrojana 24 meča završeno rezultatom 1:1.
I ne, nije ova statistička „pikanterija“ lament nad sudbinom naših fudbalera pre nego su se i okupili uoči baraža sa Norvežanima, jer, ma koliko da su ubojiti Haland i Serlot, Norveška, a, potencijalno, ni Škotska i Izrael, nisu ekipe sa gore navedenog spiska „nepobedivih“. Čak i u situaciji kada je Srbija, gle apsurda, baš u utakmici u kojoj je prekinula negativnu seriju od 13 mečeva na kojima je primala bar po gol, prošlog meseca protiv Turske, obeshrabrila kompletnu sportsku javnost da konačno može na EURO.
Ovo je, zapravo, vapaj. „Orlovi“, ne budite ptice koje nikad ne polete! Prođe mi mladost!
Dodaj komentar