Bila je nekad dobra rubrika „vest iz slike“.I zamislite sliku ove trojice i da nešto ne zabeležite. Vujas, Ćira i Aca…Redjano po starini. Velikani iz one prethodne generacije koja je imala slogan „Mi smo ta ekipa“, kojoj je nedostajalo samo olimpijsko zlato.
Vujas kompjuter, Ćira inteligencija, Aca udarna igla. Pripadnici tima gde su još blistali Deki, Dača, Petar, Viktor, Šele, Pele, Velja.. Sve su znali. Biće o njihovim karijerama knjiga.
Samo olimpijsko zlato. Neko će reći mnogo prvih violina. Možda. Snažni i teški karakteri. Trebalo je sve da posloži. Zlata verovatno manje pamte od onih poraza od Mađara u Atini ili Amerikanaca u Pekingu.Kada je bilo gusto znali su da se skupe. Aca mi je pričao milion puta:
– Nema veze kako se slazemo, važno je da smo u bazenu kao jedan.
Znali su da se naljute, da me naduvaju pa onda spustimo loptu i opet budemo prijatelji. Kao danas kada su zreli uspešni ljudi, muževi i roditelji. U lepoj, petoj deceniji.
Ne žive od uspomena.
– Bilo nekad – rekao mi jednom Ćira.
Sa Acom me upoznao Dejan Udovičić u nekom autobusu iz „Ko to tamo peva“ na putu u Bečeju. Sedeli su jedan pored drugog.
– Ovo će biti najbolji strelac sveta, veliki igrač.
Tako je i bilo.
Dragan Solomun je u aprilu 1992. krio ko dolazi i Zvezdu. Krio je Vujasa.
– Neću da ti kažem ime. Evo ti detalj to je igrač 21.veka.
Tako je bilo.
Sa Nikolom Stamenićem sam pred Sevilju pravio intervju.
– Znaš li to ko će da bude naš najbolji igrač ?
Nabrajao sam neka iskusna imena.
– Pojma nemaš. Ćira.
Tako je i bilo.
I verujem da ovi u Novom Beogradu znaju ko sedi na klupi, ko daje savete, grdi, hvali…
Dugo pišem vaterpolo ali mislim da jaču klupu nikad nisam video.
Snimak mog druga Slobodana Sandića na utakmici sa Zvezdom. Na tribinama Deki Savić i Viktor Jelenić. Da su svratili Dača i Šele bila bi to ona postava iz 2004. Uh ta Atina, ali bilo je Budimpešte, Kranja, Montreala, Beograda…
Trio fantastiko.
Toliko.
Dodaj komentar