Nekako preživesmo. Nagledao sam se i opisivao stresnih utakmica ali ovo sa Španijom… Da se rikne. Glava porodice nije smela u kuću, sedela u dvorištu, telefoni isključeni, a ja šetam kao na traci u teretani.
Kada se sve završilo, vidim nešto mutan mi televizor, pogled nije bistar.
I kao shvatim – oči mi suze.
Javlja mi se Rođa, kondicioni trener rečima:
– Deki, ja zaplakah…
Čujem se sa ovima u savezu:
– Ovde kolektivno ridanje bilo.
Majku mu, pa nisam ja baš jedini nenormalan. Pričam to negde u tri ujutru Saviću:
– Ma šta ti je,ovde su takve emocije bile. Pa Mandina izjava dečački iskrena.
Ima ta izjava i da se vrti i da se vrti.
Uveče krećem u grad, valja nešto i popiti na ime medalje:
– Ma terajte se bre vaterpolisti, srčka da mi stane. Prebacujem kanale da ne bi gledao. Vala divovi su, svaka im čast. Isplakah se kao nikad – kaže mi vlasnik kafića u kraju.
Kelner u Grmeču poznaje Prlaina:
– Dođi kad dođe i on da plati što sam ronzo danas.
Čuo sam se sa Filipom:
– Mali ovo gore nego, kad smo jurili minus tri protiv Crne Gore.
– Gore, gore, sigurno gore.
Toliko sam psovao Aleksandreskua a zapravo taj njegov poklon nas je vratio u život, prkos, inat, vratio u igru do pobede. Hvala bratu Rumunu ali neka se ne zeza više.
Sada Grci. Svi misle zezanje. Aha… kakvi zezanje, biće do kraja. Napaljeni su. Ne igra se finale svaki dan.
I sad se priča o onom oproštaju sedmorice velikih. Hajde mi da bar danas i sutra ćutimo o tome. Oslobodimo ih tog ličnog pritiska, oslobodimo i ove koji ostaju, koji će nastaviti da nas teraju na suze radosnice.
Jer oni nisu odlazeći i ostajući.
Oni EKIPA, kao jedan. Gojko, Manda, Deda, Sava, Đole, Dule, Straja, Mića,Jakša, Fića, Prle, Stefan , Bane i Deki.
Neka finale počne, neka odigraju tako da mogu da se pogledaju u ogledalo i da kažu;
– Dali smo sve od sebe.
Što se mene tiče znam za jadac. Maramice su spremne.
Idemo momci.
Toliko
Marcel hvala puno !
Dodaj komentar