Brzo je napustio prostor gde se slavilo i došao na konferenciju za štampu, željan da se sve brzo završi i da ode. Dejan Savić.
– Ajde nema veze što nema nikoga hajde, idemo – tražio je.
Pa nisam ja igrač da moram da slušam.
– Čekaj bre evo stižu ostali.
– Ma hajde – i onda je ubijao vreme slikajući se sa svima koji su to želeli.
I onda su divovi stigli. Veseli, srećni, kako god i dostojanstveni.
– Svi ovde pored mene, nema sedenja na druga mesta- i time je selektor srušio protokol.
Svi emotivci, sada već teško govore. Filip je ispričao svoje , kapitenski. Onda je Bane, dok ga je selektor ozbiljno posmatrao, kazao neku.
– I tu je sa nama duže od decenije Stefan Mitrović. Šta možete da kažete…- pitao je voditelj-
Stefan i ne gledajući ga:
– Vaše pitanje me uopšte ne interesuje. Sve što imam da kažem je…
Uzeo je onaj mikrofon,ne ide, ne čuje se:
– Upali ga sine – savetuje Savić.
– Ma upaljen sam ja odavno, sad se gasim. Stavljamo tačku na I.
I onda je krenuo, kao slavuj:
– Jednom odleteće ptice, ulice naše ostaće bez sunca…
Osetite kako se ježite, kako emocija seče vazduh, kako sve liči ne nešto što se pamti, kako su ti stihovi zapravo pravi tekst za novine.
Peva Stefan i prate ga svi. Ustaje i pred refren poziva:
– Idemo svi i vi novinari , svi
A sad adio, a sad adio i ko zna gde i ko zna kad…
Gledam. Plaču. Čak i Dule koji je kao stena. Filipu pune oči. Selektor stavio glavu među one dve velike šake i trese se. Daju mu podršku Mić, Fića i Đole. Ne vredi… Ljudina se trese,
13 divova i njihov šef.
Aplauz Stefanu i igračima dugo traje. Kao da svi tek sada shvatamo šta je poruka refrena,
Nikad više spiker: Srbija broj 1 Pijetlović, broj 6 Duško Pijetlović broj osam Milan Aleksić, broj 10 Filip Filipović, broj 11 Andrija Prlainović, broj 12 Stefan Mitrović, (za Baneta se ne zna)
Nikad više sa istom kapicom, nikad više zajedno po zlato.
Selektore vi imate nešto da kažete ?
– Dajte mi neki dan, Nemam šta, jebiga to je to.
Kolege novinari izvolite.
Muk.
Opet selektor. Proziva:
– Stevoviću ?
Vidim ih nestrpljive, suznih očiju, cupkaju, hoće kraj. hoće da idu. I učinim im zajedno sa ostalim:
– Nemam pitanja.
Zahvališe se uglas. Odoše.
Šta da ih pitam, pa sve su rekli proteklih dana.
Momci adio !
Toliko
idemo .. bravo junaci 🙂 za sve njih da se izvajaju murali od najboljeg kamenstruganika iz Mionice o trošku fudbalera koji još zilion godina neće osvojiti ništa.