Sigurno znam da veličini igračkoj i ljudskoj Duška Pijetlovića nisam posvetio prostora koliko je trebalo. Ipak, jednom sam kao član žirija za Majsku nagradu izdejstvovao da bude nagrađen, imao sam čast da na dodeli upoznam oca, vidno ponosnogh na svoju dvojicu naslednika Duška i Gojka. I ostala mi je neispunjena želja da napravim razugovor baš sa njima dvojicom. Ko zna…
Dule nikada ništa nije tražio. Mislim da sam mu jednom kao mladom igraču pomogao dajući mu istoriju Svetskog kupa, za nešto mu je trebalo. A bio je najbolji centar sveta, a 2015. i najbolji igrač sveta. Za mene sigurno posle Igora Milanovića najbolji centar kojeg smo imali a u tandemu sa Nikićem noćna mora bekova drugih ekipa.
Elem Dule dobi MVP priznanje na F4 Regionalne lige. Bez premca. Najbolji. U 37. godini.
Kada bi pravili razgovore uvek bi pričali mnogo više o drugim temama nego o samom vaterpolu. Poverenje je bilo takvo da nikafda nismo gubili vreme na fraze „!srce u bazenu“, “ dali smo sve od sebe“. Tome i nije bio sklon. Ali je imao zapažanja koja su tražila analizu.
Stabilan , suprug, otac Petra i Stefana. Sve je uspeo.
– Imam još jednu želju.
– Reci – misleći da mogu da mu pomognem.
– Voleo bih da osvojim Ligu šampiona, Četvrti put sa četvrtim klubom.
Ne znam da li će Novi Beograd ući u finale ali znam ako uđe da će Duško Pijetlović uzeti i tu titulu. Jer ima vaterpolo i danas u malom prstu, centar, bek, šut, igrač više. Sve…
– Dule bre, kako igraš mogao bi Deki Savić ponovo da te pozove.
– Mogao bi…- sledi smeh.
Nekako se obratujem kad šic mic šala.
– Mogao bi na kafu. Dosta je bilo.
Duletvoh 15 godina u reprezentaciji, 15 godina divnih priča velikih utakmica, trofeja, anegdotam, uspomena za Stefana i Petra za ponosno okretanjem na pređeni put.
Jednom sam napisao Dušan Silni. Baš tako.
A voleo bih i da budem na toj kafici Duleta i Dejana. Nekada je lepo sedeti satima, ćutati i slušati.
Toliko
Dodaj komentar