Komentari Sve vesti

Vladimir Stanković (“KOŠ” magazin): Njih trojica – 52 titule

Nekad se znalo: kad ode selektor nasleđuje ga prvi asistent. Tako je Aleksandra-Acu Nikolića, čuvenog profesora, nasledio pomoćnik Ranko Žeravica, uz koga je stasao Mirko Novosel na koga je bio red da “šefuje” kad se Ranko povukao iz reprezentacije. Bilo je kao u onoj priči za decu o čupanju repe udruženim snagama ”…baba za dedu, deda za repu…”.

Ova trojica su “čupala” našu košarku. Osvojili su bukvalno sve: svetska prvenstva (Ranko 1970, Aca 1978), Olimpijske igre (Ranko i Mirko zajedno 1980), evropska prvenstva (Mirko 1973. i 1975), Aca (1977). Srebrne i bronzane medalje ne navodim, ali – ako se nisam zabrojao (što je moguće) Aca Nikolić i Mirko Novosel imaju po 21 titulu, a Ranko Žeravica 10. Uračunate su titule sa reprezentacijom Jugoslavije, ligaške i u međunarodnim kupovima, koje su osvajali sa klubovima.

Aca Nikolić se najduže zadržao na mestu selektora, od 1951. do 1965, pa u drugom mandatu 1977. i 1978. Novoselu sam brojao i bronzanu medalju Hrvatske sa EP u Nemačkoj 1993, kao i titule prvaka Evrope sa kadetima i juniorima Jugoslavije 1971. u Gorici, odnosno Zadru 1972.

Svi su ostavili trag i u evro-kupovima. Aca Nikolić je trostruki prvak Evrope sa Injisom iz Varezea (1970, 1972, 1973), dva puta je sa istim klubom osvajo Interkontinentalni kup (1970, 1973) a sa Crvenom zvezdom je osvojio Kup pobednika kupova 1974. Žeravica je sa Partizanom osvojio Kup Koraća 1978. a Mirko Novosel je sa Cibonom bio prvak Evrope 1985, dok je godinu dana kasnije bio sportski direktor (što mu nisam uračunao). Brojao sam dve pobede u Kupu pobednika kupova, 1982. i 1987.

Titule nacionalnog šampiona i osvajača kupa se podrazumevaju. Broj titula je relativno lako utvrditi, ali broj igrača kojima su ovi velemajstori trenerskog posla pomogli da postanu vrhunski igrači je nemoguće ustanoviti. Aca Nikolić je imao pionirsku ulogu u vremenu kada nije baš imalo od koga da se uči. Košarkaški savez Jugoslavije poslao ga je 1963. na šestomesečno usavršavanje u SAD. Gledao je NCAA i NBA utakmice i vratio se, kako mi je pričao, “potpuno sluđen”. Video je neku drugu košarku. Bila je to ista igra, ali igrana je na drugačiji način. Rekao je sebi da za Olimpijske igre u Tokiju neće primenjivati ništa od viđenog jer je bilo malo vremena da naši igrači prihvate promene. Izneverio je sebe i pokušao da ipak primeni bar nešto od onoga što je video u SAD, i – nije išlo. Krivio je sebe za peto mesto u Tokiju, što je smatrano neuspehom, jer je Jugoslavija već imala po jedno srebrnu i bronzanu sa evropskih prvenstva 1961. i 1963. Aca Nikolić je zaslužan za afirmaciju ekipe u kojoj su nosioci bili Radivoj Korać, Ivo Daneu, Nemanja Đurić, Josip Đerđa, Miodrag Nikolić…

Kada je Aca otišao u Italiju, Ranko Žeravica je startovao zlatom na nezvaničnom prvenstvu sveta u Čileu 1966, a godinu dana kasnije na Mundijalu u Montevideu Jugoslavija je bila druga. Nasledio je deo tima od Nikolića, ali je počeo da ga podmlađuje. Te 1967. u Montevideu svet je

upoznao Krešimira Ćosića. Na EP iste godine poveo je, uz Ćosića, njegove vršnjake Ljubodraga Simonovića, Dragana Kapičića, Damira Šolmana, Aljošu Žorgu i Gorana Brajkovića. Rezultatski, doživljen je debakl, bili smo deveti ali tri godine kasnije Jugoslavija je prvi put postala prvak sveta sa petoricom “klinaca” (Ćosić, Simonović, Kapičić, Šolman, Žorga) iz Helsinkija kojima je dodao i vršnjake Nikolu Plećaša i Vinka Jelovca.

Ranko je za Ljubljanu 1970. stvorio idealnu kombinaciju mladih talenata i iskusnih igrača koje je predvodio Ivo Daneu, a uz njega su bili Rato Tvrdić, Dragutin Čermak, Petar Skansi, Trajko Rajković.

Kada se posle Olimpijskih igara u Minhenu opredelio za rad u klubu (Partizan), državni tim preuzeo je Mirko Novosel koji je prethodno bio juniorski selektor. On je za prvo kadetsko Prvenstvo Evrope 1971. u Gorici u našem neiscrpnom košarkaškom rudniku našao dva dijamanta, Dragana Kićanovića i Mirzu Delibašića, i nekoliko “grumena zlata”: Željko Jerkov, Rajko Žižić, Dragan Todorič, Čeda Perinčić… Sa njima je bio kadetski i juniorski prvak Evrope, a kada je 1973. postao seniorski selektor imao je “nos”, i naročito oko, da šansu pruži Draženu Dalipagiću koji je preskočio sve juniorske selekcije, i Zoranu Slavniću koji je imao 24 godine i bio zapostavljen od Mirkovih prethodnika. Rezultat je bio fantastičan, u Barseloni 1973. osvojena je prva zlatna medalja na EP, godinu dana kasnije na SP u Portoriku bili smo drugi, 1975. u Beogradu odbranjeno je evropsko zlato a 1976. na Olimpijskim igrama u Montrealu osvojena je druga olimpijska medalja, srebrna.

Onda se pred EP 1977. i Mundijal 1978. na kormilo vratio Aca Nikolić i doprineo da se osvoje još dva zlata. Nasledio ga je, po tradiciji, pomoćnik Petar Skansi, ali posle tgrećeg mesta na EP 1979. u Italiji na mesto selektora za Olimpijske igre u Moskvi 1980. vraćen je tandem Žeravica-Novosel. Ranko je bio “vatrogasac” i na SP 1982. u Kolumbiji (bronza), a Mirko na OI 1984. u Los Anđelesu (bronza).

Osim brojnih medalja zajedničko im je što su članovi Kuće slavnih. Aca Nikolić i Mirko Novosel su u obe, onoj poznatijoj u Springfildu i onoj koju je 2007. osnovala FIBA. Sva trojica su u ovoj koju poslednjih 14 godina promoviše FIBA.

Sliku trojice košarkaških “gurua” poslao mi je kolega iz Hrvatske  Tomislav Gabelić. Nalazi se u njegovoj knjizi “Gospodin Šolman, šjor Damir” o kojoj ću narednih dana.