Lukajić: Da ne zaplače reprezentacija
Bio je kec iz rukava Dragana Kićanovića, kada se njegov imenjak Obradović, posle evropske klupske titule Partizana, pakovao za Huventud. „Tresle“ su se noge Željku Struji Lukajiću (63) kada je prvi put zakoračio u grotlo beogradskog „Pionira“, tih davnih godina (1993), ali je na svojoj koži osetio sjaj i bedu prve velike trenerske šanse. Sve u rok službe i duge liste klubova u kojima je ostavio traga, već pomalo izumrle vrste predstavnika srpske trenerske škole.
– Svi pričaju da nas je pandemija poremetila, globalna nevolja, a opet…Tvrdim da na našu košarku virus korona ne utiče. Ne čudite se, pa šta uglavnom gledamo, Evroligu. Znači, kao da nemamo štetu – gorko-ironično će Lukajić.
U profesionalnoj vokaciji dugoj bezmalo tri i po decenije, uz bezbroj čaša meda i žuči, ne može da ne apostrofira školu košarke koju je pohađao, a koja polako nestaje.
Zlatni zanat
– Važan segment u trenerskom poslu je takozvani zanatski deo, koji se u velikoj meri oslanja na iskustvo. Elem, pokvari vam se slavina, pa zovete iskusnog vodoinstalera. A u košarci, pa skida se sa svemogućeg „ju tjuba“, to nije pravi put – smatra popularni „Struja“.
– Bojim se da više ne pravimo ni trenere, ni igrače. Živeo sam i radio u vreme kada su se, logično, tražili rezultati, ali i programi rada, razvoja košarkaša…A kada bi se završila sezona, klupskom telu, Skupštini, mada nisam siguran da je danas taj pojam uopšte poznat, podnosio si izveštaj. Napravio sam tri igrača za reprezentaciju, dva za NBA, recimo, a „sede glave“ budu više ili manje zadovoljne, pa se saradnja nastavlja u „nekom“ višegodišnjem periodu. Imali ste klupske čelnike koji su prepoznavali trud, rad, trenersku viziju…
Lukajić ukazuje na još jednu činjenicu koja i te kako otežava rad kolegama.
– Za svetlo na kraju tunela trebalo bi da postoji klupski kontinuitet, uz čega ide trenerski, pa igrački niz…Ne tako davno, treneri su mogli da računaju na 60 do 70 odsto kostura tima i za narednu sezonu. Sada ne, dešavaju se čak i apsurdne situacije, da se izvrne čitav sastav, a onda se od trenera očekuje sve, non stop rezultati, pravljenje asova, originalni „zapis“…to je nemoguća misija. Idemo dugo u pogrešnom pravcu, nisam siguran da smo svesni posledica.
Jedna od konsekvenci stanja u trenerskom esnafu osetiće se i na igračkom kadru.
– Imaćemo igrače, ali će se situacija reflektovati na reprezentaciju, ne mislim trenutno. Domaću ligu smo davno izgubili, klubovi ne padaju, već su nisko u kontekstu međunarodnih takmičenja.
Vraćajući se na temu osobenog košarkaškog stila, proisteklog ispod nacionalnog trenerskog „čekića“, Lukajić nastavlja:
– Srpska škola je dominantno uticala na celu Evropu i pola sveta, da se ne vraćam na onu veliku zemlju i jugoslovenski model pod obručima. Gde smo sada, počev od tretmana regionalne lige (broj predstavnika) od strane Evrolige. Skoro da ništa nije ostalo od jake srpske, hrvatske ili slovenačke lige. Pod hitno bi trebalo postavljati sistem koji se negde izgubio, a za sobom povukao i trenersku struku.
Da bi se bilo malo više od trenerskoj proseka, ono što je nekada krasilo ove prostore, sagovornik smatra idealnom sledeću kombinaciju.
– Košarka je nauka, ali i zanat. Naravno da je poželjno i neophodno koristiti savremena tehnička sredstva, skauting je davno uključen, ne ide se više „peške“, ali, šta ćemo sa iskustvenim delom. To se teže nalazi na „ju tjubu“. Nekada sam trčao na seminare, ne samo zbog aktuelnih predavanja. Bio sam srećan da me naši trenerski doajeni, od profe Nikolića, preko Ranka (Žeravica), Pive Ivkovića, pa na dalje, prime u društvo za kafu, da mogu da pitam i, beležim. Srećan da su hteli da odgovore jer je to značilo da smatraju da od mene može nešto da bude u ovom poslu.
Centri „rastu“ u Vojvodini
– Smejali su mi se kada sam pre više od četvrt veka pričao da će nam najbolji centri dolaziti iz vojvođanske ravnice, bez obzira na porodično poreklo. Od Rebrače, preko Koturovića, Miškovića, Miličića, Milutinova, Jokića. Jedini izuzetak je Kraljevčanin Krstić. Na Višoj trenerskoj školi bivše SFRJ, kod profesora Pavlovića, učile su se i takve stvari, u slobodnijem prevodu – uticaj geografije na pozicije u timu – vickasto će Lukajić, koji je prve trenerske korake napravio u sarajevskom Famosu, pa iz B ligaša Kikinde do Partizana, Borovice, PAOK, Vojvodine, Hemofarma, Igokee, Lukoila, dok je skopski MZT je bio poslednja radna adresa.
Pokušavajući da stigne do srži problema, Lukajić podvlači šta je neophodno za pravljenje trenerske reputacije.
– Setite se primera Željka Obradovića, a nije usamljen među trenerskim velikanima. Nije postao trener kada je seo na klupu Partizana, iako je „iskočio“ iz patika. Kao igrač, godinama se pripremao, hvatao beleške, a na startu nove karijere, imao i mentora (Aleksandar Nikolić). Uvek sam znao da kažem asistentima – ne gledajte šta znam, nego gde grešim, da ne ponavljate jednog dana.
Uzroke pukotina u trenerskoj struci, od kojih „puca“ kompletan domaći košarkaški sistem, trebalo bi tražiti i u onome što se često prećutkuje.
– Više nemamo klupskih funkcionera vizionara, košarku nam vode nestručni ljudi, a niko da se zapita kako ćemo jednog dana sastaviti nacionalnu selekciju. Gde nam se izgubiše košarkaški centri, klupska tela, ili će većina „samo“ da bude u blokadi. Da li je realno da u takvoj situaciji očekujemo da treneri daju sve od sebe? Teško. Ali, idemo dalje, mnogi igrači su nam socijalni slučajevi, niko ne igra, a svi se nadaju nekom odlasku u inostranstvo… Apsurdno, ali je to realnost.
Kao i činjenica da se, osim konstatacije dijagnoze košarkaških problema ne kreće mnogo daleko, skoro nikuda.
– Veliko je pitanje gde i kako mogu mlađe kolege ako se ovde ne dokažu. Barem su me tako učili, tek onda te traže i „dalje“ preko granice. U „novo doba“, istina, ima i drugačijih primera. Neka kombinuju nauku, ali i savete naših velikih imena. Ogroman rad, plus vizija. To nije lako u ovdašnjim uslovima. Ali, da bi bio dobar i svoj, prepoznatljiv u ovom poslu, nije dovoljno ispuniti tek kodeks oblačenja – bez dlake će Lukajić.
Rada Nikolić
Dodaj komentar