Milan Mačvan, nekadašnji trofejni reprezentativac, bez dlake na jeziku
Retko koji svoj košarkaški san nije ostvario, ali sebe ne vidi u tom sportu na (ne)određeno vreme. Možda bi bilo lakše objasniti da je Milanu Mačvanu „koš“ pun razočarenja, recimo, zbog svojevremenog sudskog spora sa Partizanom, ili raskida saradnje sa istim klubom u kojem je trebalo da bude savetnik. Ali, sa izrazitom sportskom kulturom, ne može da shvati poplavu stranaca pod ovdašnjim koševima.
– Voleo bih da budem u sportu koji je obeležio moj život, bio mnogo više od decenijskog profesionalnog angažamana. Ali, košarka koju gledam, posebno na našim prostorima, ne, hvala. Ono što se forsira, toliko stranih pojačanja, ne samo u najvećim klubovima, ja tu sebe ne vidim. Takav koncept, pa ne znam šta bih tu radio. Zato nisam ni blizu povratku u košarku – priznaje Mačvan.
Onom koji je od tinejdžerskih dana pa do prerane igračke penzije prošlog leta, mogao da ima bolje i lošije klupsko ili reprezentativno veče, ali ne i izostanak borbenosti, sada vidi nešto sasvim drugo.
Dule, Duda i Saša
– Postoje trojica trenera koji su me obeležili, sa kojima sam na vezi. Nabrojaću ih, ne po značaju, svaki od njih je nešto posebno za mene. Saša Đorđević iz reprezentacije, i dalje se čujemo. Dule Vujošević zauzima specijalno mesto u mom srcu, tolika posvećenost košarci, igračima… A Duda Ivković me ubacio u nacionalnu selekciju sa 18 godina. Značili su i drugi, kao Struja (Željko) Lukajić, Steva Karadžić ili Milovan Bulatović, koji me je iz Vukovara doveo u Železnik. Od silnih saigrača, opet trojica za pamćenje. Stefan Marković koji mi je kao brat, Miloš Teodosić koji nosi „orlove“ i, Bogdan Bogdanović.
– Nisam se „zaglavio“ u vremenu, nemam ništa protiv stranaca u srpskoj košarci, ali…I ja sam bio neki stranac u Izraelu, Italiji ili Turskoj, ali jako dobro sam znao šta sam morao i želeo da pokažem dok sam igrao. Čak i pri kraju karijere, u Tokiju, uvek sam davao sve od sebe, na neki način nametao sebi pozitivan pritisak, da opravdam zašto sam angažovan. Imao sam pravilan osećaj da se od mene u svim tim klubovima očekuje ono „nešto više“. A to ne vidim kod ovih Amerikanaca, uglavnom su oni u pitanju, koji igraju u Partizanu, Zvezdi, pa i po klubovima Košarkaške lige Srbije. E, sa tim ne mogu da se pomirim. Neka ovi naši dovode strance, ali da budu veoma dobri, pa i vrhunski. Samo od takvih, naši klinci mogu nešto da nauče. Ovako, ništa.
Možda su neki klinci crno-belih, koji još uvek strpljivo čekaju šansu, mogli nešto i da nauče od sportske i životne filozofije nekadašnjeg krilnog centra, ali, nije se dalo. Ili…
– Od trenutka kada mi je ponuđeno mesto savetnika za sportska pitanja predsednika Partizana, nisam bio za tu opciju, iako sam „promovisan“ na toj funkciji. To nisam ni radio, samo sam formalno „vođen“ na tom mestu, nikoga, pa ni prvog čoveka kluba, nisam savetovao. Rekao bih, njihova, klupska i moja „ideologija“ nisu se poklopile.
Nisu se poklopila ni „shvatanja“ dugovanja, pa iako nije bilo reči o „nekoj“ sumi (65.000 evra), „puklo“ je po medijima. Od nekadašnje „ljubavi“ i angažmana Mačvana u dva navrata (sezone 2011/12, 2014/15), nije ostalo ništa.
– Svuda u svetu je profesionalno da budeš plaćen za ono što si radio, po slovu ugovora. Nisam ljut, život ide dalje.
Kao i nekada uspešna karijera pod obručima, na koju je stavio tačku sa nepune 31. Srce je htelo, ne i kolena.
– Mogao sam još da igram, ali na „silu“. Da mi je gorelo pod nogama, ili, što je još važnije, da se nisam dokazao u karijeri, možda bih pokušao. Iako, u takvom raspletu, to znam, ne bih bio ono što sam ceo igrački život od sebe očekivao. Čak se pojavila šansa da produžim saradnju sa Lukom Pavićevićem u tokijskom Alvarku, ali…Takođe i predlog lekara da opet idem na takozvano čišćenje kolena. E, to više nisam mogao da izdržim, više psihički, nego fizički.
Ozbiljni problemi sa povredama počeli su pre tri i po godine tokom angažmana u Bajernu.
Ni slavlje, ni bol, ne minu tek tako
Ne broji čaše meda i žuči, obična, mala ljudska sreća najbolji je pokazatelj, ali iz sećanja ne nestaju…
– Sport, košarka je kao život, dobre, loše utakmice, bljesak, suze, bol…Olimpijsko srebro iz Rija, Evropsko prvenstvo 2017. kada sam bio kapiten, još da ne beše poraza u finalu…Razni klubovi i, trofeji. Partizanova dupla kruna, jeste, crno-beli sam fan, pa nacionalna titula Galate posle skoro tri decenije…Kažu da se najbolje pamte poslednji uspesi, u srcu mi je azijska titula, prva u istoriji nekog japanskog kluba, hvala Alvarku, nadam se da sam im pomogao. Ali, ne zaboravljam ni kada je bolelo, ma još boli, kao onaj polufinali poraz od Turske na SP 2010.
– U Minhenu mi se baš nije dalo, prvo pola 2018, a u jesen iste godine, duplo duža pauza. Prednji ukršteni ligamenti plus oštećen meniskus, ma, svašta sam prošao. Desilo mi se, računajući i igranje u Armaniju, da sam imao tri operacije u četiri godine. Čak su mi „otvarali“ i zdravo desno, da bi koristili deo tetive da „zakrpe“ ono drugo, oštećenije koleno. Onda sam se pogledao u ogledalo i, shvatio da to više nije to. Eto, mogao sam još nešto da odigram, ali nisam mogao više da lažem sebe, a još više druge. Jer, nisam bio siguran da mogu da pružam partije na adekvatnom nivou. A to već ne bi bilo pošteno.
Igračku „težinu“ je potvrđivao nebrojeno puta, od vremena Hemofarma (Vršac), preko Makabija, Partizana, Olimpije (Armani), Bajerna, Galatasaraja, sve do kraja, u Tokiju. Ali, i među trofejima i medaljama za punu vitrinu, nema baš svega, uvek nešto nedostaje.
– Žalim zbog dve stvari, a obe su vezane za istu osobu, Željka Obradovića. Zato što nikada nisam radio sa Žocom, a on je rođeni pobednik. A od njegovog Panatinaikosa, te 2011. Makabi, čija sam tada bio član, izgubio je finale Evrolige. Žao mi je što nisam osvojio тај трофеј.
Košarkaška lopta se tapka, bori se sa svim i svačim, od (preko)brojnih stranaca u Srbiji, praznih tribina širom planete, sve više uniformisanosti, a manje kreacije…
– Teška vremena, pogođeni ovom pandemijom, ekonomski problemi će tek da pritisnu košarkaški sport, svuda, od Amerike do Evrope. Tekuća sezona ni u finišu neće realno da odslika stanje. Nemoguće je „nadoknaditi“ prazne tribine u budžetu, plus unosni ugovori. To ni NBA ne može da izdrži. Ali, da ostanemo na Kontinentu. Materijalni problemi će tek obeležiti košarku, pa će se i ugovori vratiti u „normalu“. Mislim da će biti nikad bliži standardu i platama obične srednje klase. A Srbija će imati i još jedan problem, koji sistemski može da pogodi sport kojim se s pravom ponosimo. Klupski podmladak ima sve manje šanse da „nešto“ odigra u seniorskim sazivima. Ako se broj stranaca na svede na razuman broj, dvojicu, trojicu po klubu, ne prekinemo da lako „delimo“ pasoše istim, doći ćemo brzo u problem. Da nam se ne desi što i Bugarskoj ili Gruziji.
Mačvan ne može da se pomiri sa činjenicom koliko se rapidno nepovoljno menjaju uslovi za mlade talente u poslednjih desetak godina.
Pocerski lešnik
– Kod nas su najsigurniji biznisi lekovi, hrana ili alkohol. U prvo se ne razumem, treće je prezasićeno tržište, pa sam izabrao uzgajanje lešnika, mada imam nešto i zasada malina. U Pocerini, na 20-ak minuta vožnje od Šapca. Počeo sam na imanju od 11, sada već 30, a cilj mi je stotinak hektara. Meni je u poljoprivredi opušteno, bez takmičarskog duha kao u košarci.
– Znam šta je meni značilo kada sam zaigrao sa manje od 18 godina u FMP, a još veću šansu ubrzo dobio u tadašnjem Hemofarmu. Ne samo ja. Sada toga skoro da nema u većini klubova. A problem je kinetički povezan i sa trenerima od kojih se očekuju pobede „sad i odmah“. Razumem i njih, kako da se usude da puste klinca ako oni stalno „vise“. Bojim se da će nam se tako „uvezana“ košarka naći u problemu, ako već nije.
Iako beži od angažmana u košarci koja više nije njegovo poimanje tog sporta, prati šta se dešava sa najpoznatijim klubovima.
– Partizan se ne može prepoznati u odnosu na proteklu, virusom prekinutu sezonu. Imaju sličnu okosnicu tima, ali su menjali trenere. Amerikanci ne pružaju očekivane partije. Moj bivši klub više nema ono što ga je godinama krasilo – borbenost. Do iznemoglosti, preko realnih mogućnosti. Tako su se nekad dobijali mnogo jači, od Reala, Barselone, Makabija i ostalih. To je bila draž, ove sezone to ne vidim.
Crvena zvezda je osvojila ABA ligu, koja je (još uvek) jedina šansa za „vizhiranje“ Evrolige.
– I oni imaju stranaca i stranaca, pa se vraćamo na ono što može da bude bumerang za srpsku košarku. Sad klubovi mogu da kažu da nema dovoljno kvalitetnih domaćih igrača, možda su i u pravu. Ali, ni ti klubovi nemaju više kredibiliteta kod onih koji bi se vratili posle nekoliko sezona u inostranstvu. Niti valja sve to, niti vidim kuda vodi, osim u neizvesnost. Neko svetlo u ovom tunelu je Mega. Odlični su, napravili su strašan posao sa mladim Petruševim, koji je trebalo da dođe u Partizan…Drago mi je i zbog Vlade Jovanovića, kako se razvio kao trener. Jer, njegove kolege u Srbiji, ili već jesu, ili će uskoro biti u poziciji da će doći u pitanje i njihov napredak, kao i, igrača.
Po Srbiji lagano, ali sigurno nestaju i nekadašnje basket sredine, a novih ni od korova.
Zlatni dečko
Mačvan je u šest klubova osvojio 11 trofeja, nacionalnih i međunarodnih, od Makabija, preko Partizana, Galatasaraja, milanske Olimpije, Bajerna i japanskog Alvarka. Bio je evropska „Zvezda u usponu“ (2009), najbolji igrač SP (do 19 godina), MVP prvenstva Srbije, član idealne petorke…Sa seniorskom reprezentacijom je osvojio tri srebra (OI 2016, EŠ 2009, 2017), a u mlađim selekcijama tri zlata (SP do 19, EP do 18, EP do 20 g).
– Kad se samo setim Hemofarma odnosno današnjeg Vršca. Koliko je samo tamo poniklo nas, tada klinaca, uglavnom u tekućem veku. Marjanović, Marković, moja malenkost, pa kasnije Milutinov, Dangubić, Mitrović, da samo pomenem reprezentativce. Igrač se ne postaje u Zvezdi ili Partizanu, nego u klubovima kao što je bio Hemofarm, pa FMP…Uh, „farmaceuta“ mi je žao, a koliko su puta igrali završnice ULEB (Evrokup), pa ABA, Superlige Srbije…Sve se nekako izgubilo. Još se „koprca“ čačanski Borac, ali sa strancima. Stalno se vraćamo na početak problema.
Strategija „što više stranaca“ ostaviće posledice i na nacionalnu selekciju?
– Bojim se da hoće. Ma, nije važan onaj poraz od Švajcarske, kvalifikovali smo se za EŠ 2022. Srbija je gubila u najboljim sastavima od Estonije, Izraela, Crne Gore, pre sedam, osam godina. Ti momci koji su izgubili u Finskoj, sigurno igraju u kvalitetnijim klubovima nego oni sa švajcarskim pasošima. Verovatno je bilo malo više respekta, nije to problem. Osvrnuo bih se na nešto drugo. Naši mlađi igrači sve manje osećaju pripadnost reprezentaciji. A šta će tek biti sa mestom plejmejkera, kada prestanu da igraju Teodosić, kao nekad Marković, ili Jović? Micić je „mešavina“, kombobek, i to odličan. A nekad su nas baš krasili lucidni organizatori igre. Pogledajte ko nam već duže vremena igra u klubovima na tim mestima? Proći će Srbija kvalifikacije i za OI, ubeđen sam, ali šta će biti za pet, šest, sedam godina…Neće biti dobro, ako nam se klubovi ne „opamete“ po pitanju broja stranaca na prvom mestu.
Rada Nikolić
Dodaj komentar