Nekada sjajni košgeter, okrenuo se novoj, teniskoj ljubavi
Mesto ga ne drži, rade ruke, rade noge, kao da će ovog časa, brzinom metka u napad, da pocepa još koju mrežicu. Zabave radi, mada ga takmičarska glad nije napustila. Ako ne na košarkaškom, onda na teniskom terenu. Slađan Stojković možda podigne neki veteranski pehar u belom sportu, ali će uvek biti vrstan strelac, koji je igrao do 42. i nekad davno ubacio 72 poena na jednom meču.
Od sporta u kome je proveo ceo život, trenutno, nije ostalo ništa, osim uspomena. Uključujući i sedmogodišnji angažman u zemunskoj Mladosti. Još nije načisto da li je to „sou long“ ili „gudbaj“ košarci.
Svi, svi, ali Žare
– Gledao sam sjajnu generaciju Radničkog koja je 1973, postala šampion Jugoslavije. Onda, sa 18 i po, postanem „krstaš“, a te legende oko mene. Ražanj (Ražnatović) mi trener, Tvigi (Ivković) pomoćni, Dugi (Damjanović) direktor kluba. Zakačio sam Jarića, koji je završavao igračku karijeru…Ali, najbolji čovek koga sam upoznao u košarci je Žarko Vučurović. Ne čujemo se svakodnevno, ali smo uvek tu, jedan za drugoga.
– Možda je to neki znak „odozgo“. Jer, u tri kluba sam radio kao sportski direktor, ukupno 13 godina. To je očigledno moj broj, kao nekad na dresu – širok osmeh Stojkoviću ne silazi sa lica i u priči svaštari.
„Načeo“ bi i, ne bi, one sa druge strane reke, ali, da ga ne povuče mulj…Umesto „već viđenog“ razgovora o planovima, uspesima, problemčićima, iskusnog sportskog radnika, izraz koji ide uz njegovu krštenicu (55), sledi…
– Moja misija u zemunskoj Mladosti je (ne)očekivano završena jesenas. Mogao bih kao u pesmi – zajedno smo rasli, klube, ti i ja. Nije naodmet šale, ali sam tamo počeo od trećeg ranga takmičenja, a dogurali smo do „topa“ Košarkaške lige Srbije, kao i ABA 2. E, onda im više nije bio potreban sportski direktor.
Brzopleto spominjanje nedostatka finansija kao razloga, kažnjava košem bez koske.
– Nikad više nisu imali para, ali sam postao „tehnološki višak“. Zapravo, ponuđeno mi je da radim nešto drugo, da budem neka vrsta „potrčka“, zahvalio sam se i, pokupio se.
Svrbi još koja rečenica, svi bi ponekad da „požutimo“. I on je bio u dilemi, malo zastao, odmerio i, mirno nastavio. Nema gorčine, jeda, samo taj osmeh, dupli, oči i usne.
– Biću gospodin i, kraj priče. Posle svega što mi se dešavalo u životu (zdravstvenih problema, prim. aut), ovaj rastanak u Mladosti, pa to je stvarno smešno. A, tek da se kidam zbog toga, ma kakvi. Nije bilo korektno, ali je „ok“, kad je već takva procena klupske uprave. Uostalom, svako nosi svoj krst. Idemo dalje.
Ili unazad? Priča sa Stojkovićem je kao čarapa sa nekoliko početaka. Direktorskih je bilo tri, a igračkih pet puta više. Sloboda povezuje patike i, prvu fotelju.
– Tamo sam igrao u najboljim godinama, ali i završio igračku karijeru. Živeli su za košarku, sport generalno. I sad kad odem u Tuzlu, običan svet, navijači, pozdravljaju me, zaustave da popričamo. Sa ljudima iz kluba, prijateljima, čujem se praktično na dnevnom nivou. Taj grad doživljavam kao svoj, bila je to najbolja sredina gde sam igrao, ali i krenuo sa direktorskim stažom.
A da se vratite po treći put u grad soli?
– Voleo bih, tamo je najlepše i najlakše raditi, ali ne verujem, nije realno.
Stojković je bio jedan od najboljih ligaških strelaca, čitavu dekadu, od kraja osamdesetih do kraja devedesetih. Sa pozicije beka šutera, mogao je da bude „viđen“ i kraj aut linije, ali, ne…
– Uvek sam okupljao saigrače, voleo da držim „banku“, ma bio kolovođa. Imao sam organizacione sposobnosti, zato sebe nisam video kao trenera. Sportski direktor, to mi je mnogo više „ležalo“. Krenulo je spontano, u Slobodi je bio početak.
Nastavio je u beogradskom Radničkom, još uspešnije nego što je u istom dresu matirao protivničke odbrane.
– Na Crvenom krstu, u klubu za koji me vežu posebne emocije, pre desetak godina, krenuli smo od „nule“. Začelje Prve B, pa Prva i, na kraju Superliga. Dobijali smo Hemofarm (Vršac), pa Crvenu zvezdu sve sa Karijem Pešićem na klupi…Umalo nismo uskočili u ABA ligu. Onda smo podmladili tim, dovedeni su, tada, juniorski reprezentativci, Bezbradica, Silađi, Bogićević, Igrutinović…Međutim, teško možeš nešto da uradiš bez „pola“ iskusnog igrača. Krenulo je „po porazima“, ali i „besparici“. A bez para, teško da bilo šta i bilo gde može da se uradi, ne samo u košarci. Nisam mogao to da gledam, podneo sam ostavku posle tri godine, koliko sam bio i u Slobodi i, otišao.
Dečko u petoj deceniji
– Karijeru sam završio u 42. godini u tuzlanskoj Slobodi. Mislim da sam duže igrao i od Praje. Poslednje sezone sam bio najbolji igrač i strelac prvenstva BiH. Fizički sam se odlično osećao, mogao sam još, ali…Već sam pozitivno odgovorio na klupsku ponudu da budem direktor. Moraš da izabereš, ne ide jedno i drugo.
Zatvoren direktorski krug posle razlaza sa zemunskim prvoligašem. Planova nema, sem…
– Da odmorim mozak. Iskreno, očekivao sam da ću u Mladosti da ostanem duži period iako to nije posao na neodređeno vreme. Život je nepredvidiv. A i znate već kako to ide u sportu. Neću reći ništa novo ako kažem da je u Srbiji teško do posla, čak i ovog za koji sam se opredelio u postigračkoj karijeri. Zanima me klub koji zna šta hoće, sa vizijom i finansijski stabilan. A to ovde nije lako naći.
Nije lako ni „počinjati“ novu sportsku karijeru, košarka mu više nije „in“.
– Kao da sam se zasitio. Ne, nema veze što više ne radim u KK Mladosti, stvarno. Zbog ove epidemiološke situacije, svi uglavnom gledamo utakmice na televiziji. A ja, mnogo malo. Slučajno „nabasam“ dok menjam kanale. Recimo, Zvezdu uopšte ne gledam. Bacim oko na crno -bele, veliki sam Partizanovac…To je sve.
Zato se „namrtvo“ zaljubio u tenis, već tri godine.
– To je samo rekreacija, kod Bogdana Obradovića, bivšeg selektora, na Adi Ciganliji.
E, sad, nekadašnji košarkaš u tenisu, nije uopšte originalno. Stojković je ko zna koji po redu…
– Zato češće igram sa Kikijem (Zoran) Lesendrićem iz „Pilota“. Doduše, ne bežim ni od basket penzionera, poput mene. Odmerim snage sa Mirkom Milićevićem, Perom Naumovskim, kada navrati u Beograd. Srećko Jarić je redovan, a sa pomenutom trojicom se uspešno nosim, iako sam novi u tenisu. Imam odličan skor. Sa Prajom (Dražen) Dalipagićem, baš i ne stojim najbolje. Zna da me „razbije“, ponekad, ali je i mnogo iskusniji na mreži – priznaje Stojković dok „nervozno“ baca pogled na displej telefona i „lajv skor“ nekog teniskog meča.
Sagovornik je i nesuđeni fudbaler, nekada velika nada malenog Aleksinca.
Kad ne valja trener
Jovana i Lena, ćerke Stojkovića, nisu krenule (tatinim) sportskim stopama, mada se mlađa, kraće zanimala odbojkom.
– Nije što je moja, imala je potencijala, ali joj nije valjao trener. Kad sam to čuo, znao sam da od njenog bavljenja sportom nema ništa. Dovoljan je tata.
– Postojalo je Sportsko društvo Partizan Aleksinački rudnici sa koliko hoćeš sportskih grana. Iako sam osvojio nekoliko turnira u malom fudbalu, a iz kluba me molili da ne batalim „bubamaru“, okrenuo sam se košarci.
Imao je „meku“ ruku iako je nije prao u Zapadnoj Moravi, kako čačanski basket doajeni definišu košgeterske moći brojnih sugrađana, od Mišovića, Kićanovića, pa do današnjih dana. Drži nezvanični rekord po broju poena iz tinejdžerskog uzrasta, 72 „komada“.
– Imao sam samo 14 godina kada sam debitovao za prvi tim Partizan Aleksinački rudnici. A sa 16 mi se „desio“ raspucan dan, Bila je to Kup utakmica, protiv Toplice iz Prokuplja, najvažnije je da smo dobili sa 92:90, a mene je išlo. Iz sadašnje perspektive, žao mi je što nisam sredio ličnu statistiku. To se podrazumevalo, ali nisam mrdnuo repom da to uradim. Ali, i ovako mi je lepo kada se okrenem i prisetim svega.
Iako nije reč o meču najvišeg ranga, njegov učinak je vredno spomenuti među ostvarenjima jednog Ducija (Ljubodraga) Simonovića (59), Dražena Petrovića (112), Radivoja Koraća (99)…
– Zašto više nema rasnih strelaca? Verovatno je stvar trenerske koncepcije, košarka se stilski promenila. Ni ja nisam „jurio“ koš više, ali za to se igra, naravno, timski. Sigurno je važan rad, dodatni trening, ali se sa takvom rukom rađaš. Sve ostalo spada u nadogradnju.“
Piksi i Musa
– Piksi mi je nadimak po „pravom“ Piksiju, fudbalskoj legendi. Zemljaci, on Nišlija, ja iz Aleksinca, isto prezime, vršnjaci, u slično vreme došli u Beograd. Musa je iz detinjstva. Sa drugom Vasom, stalno sam išao kod rudara Muse, koji je skupljao „Tempo“. Znali smo da budemo nestašni, ukrademo neki stari broj, Vasa da seče slike zvezdaša, a ja partizanovaca. Stalno smo vikali: „Idemo kod Muse“, pa su nas tako i prozvali u rodnom gradu.
U vreme kada je „harao“ domaćom ligom, strana pojačanja su bila retkost, da bi stigli gotovo do obrnute situacije.
– Što Partizan i Zvezda ne bi imali onoliko stranaca, pa u Mladosti, koja je odigrala KLS i ABA 2, bila su angažovana četvorica. To mi se ne dopada. Kao da smo prestali da verujemo u našu decu, koju sve kasnije ubacujemo u vatru. To je pogrešno. Uzmi stranca, ali imaj meru. Jesu se promenila vremena, način igre, ali, negde grešimo u koncepciji domaćih klubova.
Bio je i ostao „samo“ odličan klupski igrač, koji je prokrstario regionom, od Aleksinca, preko Radničkog, Slobode, Partizana, pančevačkog Profikolora, rumske Borovice, Mege…
– Ako za nečim žalim, to je igranje u reprezentaciji. Ali, bila je jaka konkurencija, a i kada sam pružao najbolje partije, zemlja je bila pod sankcijama. Mislim da sam barem zaslužio mesto na širem spisku, ali, to je život.
Stojković je osetio i „aromu“ inostranih angažmana (Kipar, Poljska, Mađarska), ali je i tu sudbina umešala prste, ili…
– Bio je mart 1994, igrao sam u Profikoloru, sa prosekom od skoro 30 poena. Zove me Zaga Žeravica, španski Breogan, tada prvoligaš, opasno „zagrizao“, mogli smo, pre kraja sezone, da završimo posao. Davali su 100.000 dolara, što je, sa ove distance, bilo baš korektno. Vagao sam u stilu: „Ako mi sada toliko nude, pa cena će mi tek „skočiti“ koji mesec kasnije.“ Na kraju sam odbio, prvenstvo u JUBA ligi se završilo, a niko me ne zove. Kao da je prestala da se igra košarka. U Breogarn je otišao nekadašnji jugoslovenski, pa hrvatski reprezentativac, Velimir Perasović, koji je kasnije postao i uspešan trener. Ko mi je kriv, ali ne razmišljam, šta bi bilo, da je bilo. Možda je negde tako bilo „zapisano“, moralo je tako.
Iako je u teniskoj „mladosti“, a prvi sport pod tepihom, ima još volje…
– Vidim sebe u košarci, ona je moja. Ali, nisam siguran da će uskoro da se pojavi neka interesantna pojava.
Rada Nikolić
Dodaj komentar