Ima taj beogradski nižerazredni fudbal prepoznatljiv imidž, šmek… Dobro, možda nije kao nekada, reći će stariji, ali bilo kakav da je, uvek je ostao magnet za mnoge. To je praktični praksa, bilo da se govori o Dorćolu, Voždovcu, Vračaru, sa ove ili one strane Save i Dunava. I u Krnjači, Borči, Ovči. I u Lazarevcu, Obrenovcu, Sopotu… Klubovi, igrači, treneri, sudije. Ma, ko bi sve to nabrojao, još u tekstu od par hiljada karaktera ili novinarskih šlajfni.
Taj i takav fudbal u srpskoj prestonici, vazda je imao simbole, znakove prepoznavanja. Od Zvezde i Partizana do Pinosave. Grb i ono što je u njemu. O jednom od njih, besedimo u redovima koji slede.
Kao nekada nedeljni matine
Godinama je Hajduk rivale dočekivao nedeljom od 11 časova. Tako je i danas. Bila je to praksa, sve dok nisu morali da se ispoštuju propisi koji su zahtevali da se mečevi najvišeg ranga igraju u poslepodnevnom terminu. Sada kada je Hajduk ponovo u krugu “dvojke” jasno je da su se stvorili uslovi da se “golubovi” vrate nedeljnom matineu.
U beogradskoj četvrti Lionu, vazda su živeli strastveni golubari. Bilo je visokoletača, ali i drugih primeraka ove ptice i na Zvezdari, u Mirijevu ili Senjaku. Pa ipak, lionski su nekako specifični. Golub je postao i simbol, pravi zaštitni znak Fudbalskog kluba “Hajduk”.
Danas je klub iz Milana Rakića, član Prve beogradske lige – grupa “A”. Četvrti rang, kojim rukovodi FS Beograda. I dok ovaj tekst nastaje “golubovi” su lideri u svom društvu. Učinak 10 pobeda i samo jedan poraz u odigranih 11 kola. I nije povod za ovo pisanje o “golubovima” taj što su onomad kiksnuli u derbiju protiv Umke (1:2), jer to je najmanje bitno. Daleko manje bitnije od činjenice da klub svetle tradicije ambiciozno najavljuje povratak na staze nekadašnjih uspeha. A, povoda za slavlje je u prošlosti i te kako bilo. Bio je Hajduk u društvu fudbalske elite Srbije. Znao da se isprsi pred mnogima. Umeo da spusti rampu i položi na pleća jednu Vojvodinu u takmičenju za Kup. Usledili su dani krize, neke vrste apatije, anemičnosti… Uostalom, nije klub sa Liona jedinstven primer po tome. I drugi su posrtali. Pa se pre ili kasnije vraćali. Zato tim visinama streme i ljudi koji sada bude lionsko jato.
Međutim, pokretačka nova snaga Hajduka, od nedavno nema prvog i najvećeg lidera i uz onog goluba na grbu, velikog simbola kluba. Sa životne scene otišao je Ljubomir Puta Popović. Čovek – fudbal. Čovek – Hajduk sa Liona. I može još mnogo epiteta da se stavi uz ime ovog jedinstvenog fudbalskog radnika. Mnogo, baš mnogo.
Putin odlazak, kao da je bio neka vrsta inicijalne kapisle, koja je pokrenula fudbalsko đule u nameri da se njegov klub uspesima oduži svom neponovljivom direktoru i predsedniku. “Alfa i omegi”. Znaju današnji čelnici Hajduka, da bi Puta bio najsrećniji da se njegovi “golubovi” ponovo nađu u kremu beogradskog loptanja. U Zoni ili Srpskoj ligi. A, tu je po brojnim parametrima Hajduku i mesto. Lion je, kažu, spreman za neke nove derbije sa Zvezdarom, Sinđom, Balkanom, GSP Polet Dorćolom, novobeogradskim “majstorima” i mnogim drugima duž Ibarske magistrale, preko Save ili Dunava.
Tako je govorio Havijer Klemente
Španac Havijer Klemente, nekadašnji selektor fudbalske reprezentacije Srbije, tokom boravka u našem glavnom gradu, znao je da sa saradnicima obiđe domaće klubove, čak i one iz nižih rangova Jednom prilikom, banuo je i na Lion, da gleda Hajduk koji je tog nedeljnog prepodnevna ugostio Sinđelić.
Kada je osetio gostoprimstvo Ljubomira Pute Popovića, uz crnogorsku “lozu” i srpsku zdravicu, sa ushićenjem je rekao:
– Ovo je nešto predivno. Toliko srdačnih ljudi u jednom malom klubu, zaista tokom svoje karijere, a ona nije mala, odavno nisam doživeo. Hvala vam dobri ljudi.
Tako je o Hajduku govorio slavni Španac.
Uvaženi kolega Željko Stefanović, sa sportskog sektora Radio Beograda, jedan je od onih koji su dugo uz Hajduk. I dok je bilo uspona i padova. I danas je uz klub sa Liona.
– Klub je opet na zdravim nogama, sa nekom posebnom energijom i ciljevima. Danas sa novim ljudima, kojima je Hajduk na srcu. Imamo dug prema našem Ljubomiru Puti Popoviću, da “golubovi” i dalje lete i da dosegnu visine koje mu pripadaju. Neka to za početak bude Beogradska zona, a onda idemo dalje. Da smo na dobrom putu, svedoči povratak mnogih bivši igrača. Tu su sa nama, bodre nas i to je dovoljno. Vraća se i publika. Hajduk je uvek bio dobar domaćin. Biće tako i još dugo, dugo – reče nedavno Željko Stefanović, koji je samo jedan u nizu svedoka istorije kluba simbola Liona.
Popovićevi sinovi Bogić i Dragan, nekada i sami sjajni igrači ovog kluba, latili su se posla, sa grupom saradnika preuzeli brigu o Hajduku, a samim tim, nastavili ljubav prema klubu koju im je usadio otac Puta.
– Iza nas su lepi, ali i teški dani. Međutim, imamo snage i volje za nove poduhvate, da pre svega, Hajduk vratimo na pozicije koje mu pripadaju. Nije lako, ali zato i radimo korak po korak, etapu po etapu. Imamo dobar tim, kopču mladosti i iskustva. Imamo uslove, imamo prijatelje, a ko sve to ima, on je oda srećan – priča Dragan, mlađi od braće Popović.
“Golubovi” su se digli. Ponovo visoko lete. Žele da dosegnu fudbalske visine nekadašnje. Da se vrate na mesto uspeha. Bez Pute, ali sa njim u srcu.
Srećno, Lionci!
Miloje RADIČEVIĆ
Dodaj komentar