Vođa ruskih boljševika Lenjin je govorio da postoje momenti u istoriji koje revolucionari moraju da iskoriste za podizanje revolucije. Jer ukoliko propuste momenat koji je povoljan za njihove akcije, na narednu priliku za podizanje revolucije mogli bi da čekaju nekoliko decenija. To što je Lenjin govorio za revoluciju, važi i za druge oblasti života, za ljudski život uopšte. Zaista postoje momenti u životu kada se pred nama pojave prilike koje bismo trebali, da ne kažemo morali, da iskoristimo kako bismo ostvarili napredak na životnom putu, na ljubavnom, profesionalnom ili nekom trećem planu. U suprotnom, postoji opasnost da nas život odvede u nekom drugom pravcu koji često zna da donese stagnaciju, neuspehe i frustracije. Tada mi duboko u sebi imamo osećaj da se nešto urotilo protiv nas, da nam nekakva sila ne da na napredujemo, ili znamo da pomislimo da nismo dovoljno sposobni za ostvarenje planova koje imamo i da možda od njih treba da odustanemo. Sve to može da vodi ka pesimističkom gledanju na život, ka melahnoliji, pa čak i depresiji. A stvar je u tome što nismo prepoznali povoljan momenat i prilike za napredak koje je on sa sobom nosio.
Sociolozi sporta znaju da kažu da je sport, pa tako i fudbal, ogledalo društva. Ali za fudbalsku igru se takođe može reći da je ogledalo života, s tim što se postavlja pitanje da li fudbal oponaša život ili život nekad oponaša fudbal. Upravo priča o tome kako propuštene prilike mogu da budu kažnjene u svetu fudbalske igre mnogo puta je potvrdila koliko je zaista relevantna; propuštene šanse za postizanje pogotka, obično se plaćaju vađenjem lopte iz mreže tima koji šanse nije uspeo da realizuje. Ova priča je postala neka vrsta nepisanog fudbalskog pravila. Za nju se može reći da je na neki način postala drugo ime srpskog fudbala. Za vreme selektorskog mandata Radomira Antića srpski reprezentativni fudbal propustio je priliku da iskoristi momenat koji je otvarao mogućnosti za dalji napredak. Odlične igre, praćene pozitivnom atmosfermom koja je u javnosti u vezi sa A reprezentacijom bila razbuktana, pretvorile su se u propuštene prilike; nakon relativnog rezultatskog neuspeha na Svetskom prvenstvu 2010. godine i Antićevog razlaza sa tadašnjim čelnicima FSS-a fudbalska reprezentacija Srbije je krenula putem bezidejnosti i bledih partija uz povremene bljeskove pod vođstvom Slavoljuba Muslina. To što je propuštena povoljna prilika, koja je jednim povoljnim momentumom bila otvorena, plaćeno je decenijskim lutanjem bez smisla i kontinuitetom bezidejnosti koji su u javnosti proizveli efekat dizanja ruku od podrške srpskoj fudbalskoj reprezentaciji; igrači su u javnosti često bili omalovažavani, a fudbalski kvaliteti koje naša selekcija poseduje su zanemareni.
Taman kada se činilo da je meč sa Norveškom srpsku fudbalsku reprezentaciju poveo koracima od sedam milja unapred, i da se povoljan momentum koji je dugo očekivan konačno pojavio na horizontu, jedan od najvažnijih mečeva ove generacije reprezentativaca Srbije predstavljao je korak koji vodi deset milja unazad. Reč je o meču naše reprezentacije protiv Škotske koji je bio jedan od najslabijih mečeva koji je jedan profesionalni tim na reprezentativnom nivou na ovim prostorima ikada odigrao!
U momentu u kojem je horizont očekivanja u pogledu igara i rezultata fudbalske reprezentacije kod fudbalskih navijača postao znatno sužen, stigla je vest da je novi selektor postao legendarni Dragan Stojković Piksi. U tom trenutku pred čitavom javnošću se odjednom ukazala obećana zemlja na kojoj bi fudbalska reprezentacija Srbije mogla da se nastani. Već sam dolazak Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora u fudbalskoj javnosti probudio je entuzijazam. Svojim izjavama koje su prštale od samouverenosti čuveni Piksi ubrizgao je ogromnu dozu optimizma u vene svih koji fudbal prate. Novi selektor je obećao da će selekcija koju on predvodi promeniti stav, da će igrati fudbal, da će na terenu napadati svakog protivnika i da ni u jednom trenutku neće odstupati od načina igre koji je odabrala, bez obzira na to šta na semaforu piše.
Upravo zato brojni ljubitelji fudbala su s velikim nestrpljenjem očekivali da vide da li će Piksijeve reči biti samo prazna obećanja ili će fudbalska reprezentacija Srbije zaista krenuti novim stazama. Prvih nekoliko utakmica na početku kvalifikacija za Svetsko prvenstvo pokazale su da je Piksi čovek od reči. Sve ono o čemu je selektor pričao, videli smo u igri koju su reprezentativci Srbije pokazali u prva tri meča kvalifikacionog ciklusa. Iako su u sve tri utakmice bili prinuđeni da jure rezultat, kako se to u fudbalskom žargonu obično kaže, fudbaleri Srbije ni u jednom trenutku nisu odustajali od napadački orjentisane igre. To je posebno bilo vidljivo i upečatljivo na meču protiv Portugalije na kojem je na poluvremenu gostujuća selekcija vodila sa 2:0. Dok su brojni navijači očekivali da će nakon nokauta u Žotinoj izvedbi reprezentativci Srbije, prema maniru po kojem su u prethodnim mečevima u svetu fudbala postali prepoznatljivi, u nastavku igre biti bledi, anemični i bezidejni, i da će Piksijeva bajka kratko trajati, tokom početnih 20-25 minuta drugog poluvremena celokupna fudbalska javnost bila je prijatno iznenađena. Tokom tih dvadesetak i kusur minuta na stadionu Rajko Mitić gledali smo možda i najbolju igru srpske reprezentacije u njenoj novijoj istoriji. Videli smo i jedan briljantno izveden kontranapad i akciju koja može da posluži kao nastavno sredstvo na predmetu organizacije brze tranzicije iz odbrane u napad na svim kadetrama za obuku trenera. Takva kombinacija nije viđena u srpskom fudbalu od trenutka kada je Srbija postala samostalna zemlja. Tokom tih dvadeset minuta imali smo utisak da na popularnoj Marakani umesto Srbije gledamo Klopov Liverpul iz najboljih dana. Portugalci su bili u nokdaunu, a njihov selektor Santoš je bio prinuđen da ofanzivnog beka zameni defanzivnim kolegom. Iako je Srbija na kraju izvukla samo bod, ruku na srce uz malu pomoć sudijskog tima iz Holandije koji nije video da je lopta koju je uputio Ronaldo ipak prešla gol liniju, niko nije bio nezadovljan. Takvu igru reprezentacije Srbije svi bi želeli da gledaju makar ona i gubila utakmice.
U prve tri utakmice sa Piksijem na klupi jedan detalj je, međutim, bio posebno upečatljiv. To što smo reprezentativce Srbije videli kako golove proslavljaju smišljajući neku njihovu posebnu igricu paradigma je onoga što je Piksi Stojković doneo nakon samo nedelju dana rada sa njima. On je, naime, uticao na promenu stava kod igrača, podizanje entuzijazma i samouverenosti i poboljšanje atmosfere unutar tima. Ukoliko se u zagrade stave padovi u igri o kojima će više reči biti u nastavku analize, reprezentativci Srbije su na sva tri meča pokazali neverovatno visok stepen borbenosti; oni su bili maksimalno angažovani i nisu se pokolebali, čak i kada im situacija na terenu nije išla na ruku. Oni su delovali kao grupa koja puca od samopouzdanja i odlučnosti da utakmicu reši u svoju korist. To bi mogao da bude trenutak rađanja pobedničkog mentaliteta koji već godinama nedostaje srpskim fudbalskim reprezentativcima.
Ali veoma bitno je to što reprezentacija Srbije nije igrala samo za raju, nego nije zanemerila ni taktiku. S obzirom na to da je trenersku karijeru Dragan Stojković gradio u Aziji, daleko iza očiju javnosti taktičkih analitičara iz Evrope, njegov taktički stil predstavljao je nepoznanicu. U obećanjima koja je dao upravo taktika koju će primeniti bila je nepoznata u jednačini igre koju je spremio kao rešenje za probleme igre reprezentacije Srbije.
Na prva tri meča Piksi je na taktičkom planu pokazao nekoliko stvari. Pored toga što je pokazao da je opredeljen za to da forsira sistem igre sa tri igrača u poslednjoj liniji u različitim varijantama (3-4-2-1, 3-4-1-2, 3-5-2) i da je izrazito napadački orjentisan, on je pokazao da je veoma taktički fleksibilan, a samim tim i veoma moderan u načinu na koji fudbal tretira i shvata. Jer vodeći trend savremenog fudbala upravo je oličen u sklonosti trenera da tokom igre menjaju sisteme igre u kojima njihov tim nastupa. U modernom fudbalu timovi koriste različite formacije u različitim fazama igre, kako u napadu, tako i u odbrani. Upravo to je radio Piksi. Bilo je uživanje gledati kako se, na primer, na meču sa Azerbejdžanom, početni sistem igre 3-5-2, tokom igre transformiše u sisteme igre 3-2-4-1 (3-2-5) ili 2-3-4-1 (2-3-5) s ciljem da četvorka iza napadača optereti prostore između linija protivničkog zonskog bloka.
igračima Azerbejdžana
Ali najupečatljivije je bilo to što je selektor pokazao da je spreman da menja taktičke odluke i da ispravlja greške koje su bile posledica prvobitne taktičke postavke. Zahvaljujući sjajnoj partiji koju su u drugom poluvremenu meča protiv Portugalije prikazali reprezentativci Srbije, taktičke promene koje je Piksi izveo na poluvremenu ostale su u senci. Ali dobra igra naše selekcije u nastavku bila je posledica upravo selektorovih taktičkih promena. U maniru šahovskih velemajstora Piksi je sa nekoliko taktičkih poteza preokrenuo tok meča. Pritom je to učinio u taktičkoj šahovskoj partiji protiv velikog taktičara Fernanda Santoša. Piksi je na taj način odigrao taktičku partiju koja takođe može da se izučava na predmetima koji se bave taktikom savremenog fudbala.
Konkretnije govoreći, Piksi je uvideo da je zbog nedovoljnog broja igrača u veznom redu izgubio bitku na sredini terena i da je napravio krater između prve i treće linije napada našeg tima. Ali Piksiju nije padalo na pamet da napravi reset koji bi bio defanzivno orjentisan. Iako je u igru uveo jednog defanzivnog vezistu (Maksimović) umesto napadača (Vlahović) i sa sistema igre 3-4-1-2 prešao na sistem igre 3-5-2, on je istovremeno na poziciju krilnog beka postavio Nemanju Radonjića. Takav potez nije očekivao niko u fudbalskom svetu, jer Radonjić na toj poziciji nije igrao nikad u dosadašnjem toku karijere. A upravo Radonjićevi proboji po desnoj strani doneli su preokret. Na sve to, Piksi je konačno pronašao taktičku žicu koja odgovara Sergeju Milnkoviću Saviću. Njemu je dao ulogu koju ima u Laciju i time je dobio igrača koji rasterećuje Tadića u organizaciji igre, pri čemu su njegove koordinate kretanja bile usmerene ka desnom boku i tzv. desnom poluprostoru. Upravo dejstvo popularnog SMS-a po desnoj strani, otvaralo je prostor za Radonjićeva utrčavanja iza poslednje linije portugalske zonske odbrane. Novi selektor je pokazao da krilni napadač može da igra krilnog beka i da Milinković Savić i Tadić itekako mogu da igraju zajedno. Na taj način su Tadić i Aleksandar Mitrović, koji je nastavio da nemilosrdno rešeta protivničke mreže i koji je kao najbolji strelac obeležio dosadašnji tok mundijalskih kvalifikacija, dobili značajna pojačanja; oni više neće morati da sami na svojim plećima igre reprezentacije nose do uspeha, kao što je to bio slučaj za vreme Muslinovog mandata na mestu selektora. To je samo dokaz koliko taktičke odluke trenera mogu da unaprede igru tima. Jer svaki taktički potez koji je Piksi povukao znatno je unapredio igru srpske reprezentacije. Takvu taktičku snagu Srbija do sada nije imala.
Naredne dve utakmice kvalifikacionog ciklusa u velikoj meri su predstavljale sliku i priliku prva tri susreta. Piksi je nastavio da forsira ofanzivnu igru na gol više i da sprovodi taktičke eksperimente. Na meču u Dablinu on je izveo izrazito ofanzivnu postavu kakva se retko viđa u modernom fudbalu; Filipa Đuričića je postavio na poziciju desnog spoljnjeg fudbalera u sistemu igre 3-4-1-2. Na terenu je u istom trenutku držao dva klasična napadača i tri kreativna i ofanzivno orjentisana veznjaka, takoreći tri plejmejkera.
protiv Luksemburga
Pa ipak, uprkos tome što je novi selektor definitivno sa sobom doneo vetar koji je razvejao magle koje su se nad fudbalskom reprezentacije Srbije nadvile, ni selektor ni igrači ni fudbalska javnost ne smeju da podlegnu euforiji. U igri reprezentacije Srbije na početku kvalifikacija za Mundijal ispoljili su se problemi koji su bili evidentni. Oni su prvenstveno bili ispoljeni u fazi odbrane. Na prva tri meča kvalifikacija reprezentativci Srbije su u defanzivnoj fazi igre napravili brojne taktičke greške; neke od njih su bile početničke. Poslednjih desetak minuta meča protiv Republike Irske u Beogradu, tokom kojih se naša reprezentacija panično branila, bili su ispod očekivanog nivoa; to su bili trenuci pomračenja u igri Piksijevih izabranika. Neshvatljiv pad u igri koji je obeležio veći deo drugog poluvremena na meču protiv Luksemburga rivalsku selekciju je vratio u utakmicu, i to u meri da je u jednom trenutku pobeda bila dovedena u pitanje jer je gol koji je naš tim mogao da primi visio u vazduhu. U Dablinu je naš tim pak propustio priliku da nokautira protivnika. Igrači Srbije promašili su previše izglednih prilika da ne bi bili surovo kažnjeni na osnovu nepisanih fudbalskih pravila, odnosno zakona. Pritom se stekao utisak da su realizaciji izglednih prilika pristupali sa dozom ležernosti. U svakom slučaju, sve greške koje su uočene i pomenute ne bi smele da se ponavljaju. Padovi u igri su neminovni, ali totalna konfuzija ne sme da se dešava timu u kojem nastupaju igrači koji brane boje reprezentacije svoje zemlje.
Zaključak se nameće sam po sebi. Dolaskom Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora fudbalska reprezentacija Srbije iznenada se našla u momentumu koji otvara neverovatne prilike i mogućnosti za dalji napredak reprezentativnog fudbala. Taj momentum srpskim reprezentativcima nije pao s neba jer su se oni sami za njega izborili. Ali sasvim dobar bodovni konto koji ostavlja realne šanse za plasman na Mundijal i dopadljiva igra, posebno fantastično drugo poluvreme protiv moćne reprezentacije Portugalije, koja je u tom trenutku zvanično bila prvak Evrope, ostaće samo lepa uspomena ukoliko momentum u kojem se naša selekcija nalazi ne bude iskorišćen za uspostavljanje kontinuiteta odličnih igara i očekivanih rezultata A tima. Ako tako ne bude, onda postoji mogućnost da će na naredni povoljan momentum srpski reprezentativni fudbal možda ponovo morati da čeka još najmanje pet ili šest godina. Ali vozovi revolucije koja je srpskoj fudbalskoj reprezentaciji potrebna tada će možda već proći i srpski reprezentativni fudbal nastaviće da kaska za tokovima modernog fudbala. Reprezentacija Srbije predvođena Draganom Stojkovićem Piksijem nalazi se na raskrsnici. Imperativ pobede u naredne dve utakmice pred reprezentativce Srbije se nameće. Ukoliko očekivane pobede budu ostvarene, A timu Srbije sledi jedna od presudnih fudbalskih utakmica u novijoj istoriji. Lisabon bi mogao da bude prekretnica i značajan datum u istoriji srpskog fudbala.
Bravo Mile!