Medju brojnim novinarskim lekcijama koje smo savladali moje kolege i ja, svako jedna od najupečatljivijih je ona koja kaže: Reportaža je motivacija, komentar sloboda, a vest svetinja. I zaista, verovatno nije malo poslenika “sedme sile” koji su se na ličnom primeru uverili da je uzalud dobar naslov, osmišljena rubrika, kvalitetan intervju, ako je baš tog dana promakla neka vest, ma kakva bila. Žal za propuštenim nastaje veći, ako je ista osvanula u konkurentnom listu i mediju. Zato se i ova konstatacija da je vest svetinja, kroz novinarsko pero prenosi sa kolena na koleno.
A kako naizgled obična vest, može da postane tema, ali i direktno čisto prepisivanje? Najsvežiji primer glasi ovako: Na fudbalskoj utakmici Kupa Srbije na teritoriji Beograda, na terenu kraj Careve ćuprije, megdan su podelili BASK (uz Bačku iz Subotice i kragujevačku Šumadiju, najstariji klub u Srbiji), i Radnički iz Novog Beograda. Već na početku pomenutog duela, golman gostiju Borislav Ristić, istakao se a da pritom nije napravio paradu, odbranio penal i sl. Elem, čuvar mreže Radničkog, nezadovoljan što je njegov saigrač dobio javnu opomenu, protestvovao je kod sudije, pa su se i njegovo ime i broj na dresu našali u beležnici. A, onda sledi nastavak priče: Ristić je “zamolio” delioca pravde da mu pokaže crveni karton. Dotični sudija je to prihvatio. Iz džepa je sevnuo – crveni karton. I ne bi tu bilo nekog valjanijeg povoda za pisanje da prekaljeni golman gostujućeg tima nije odbio da se uputi ka svlačionici. Kao da je Ristić čekao da se voda u bojleru dovoljno zagreje, pa da krene na tuširanje. Tek posle ubedjivanja, rešio je da se uputi tamo gde je i tražio od sudije da ga pošalje. Pod – tuš.
Uvažene kolege iz “Sportskog žurnala” kao verovatno jedini izveštači sa ovog meča, imali su privilegiju da imaju materijal za obradu. Prvo kroz izveštaj, a onda dan kasnije i kroz razgovor sa glavnim akterom ovog dogadjaja. Uostalom, takav je i redosled u dnevnom sportskom novinastvu.
I baš ova vest pronikla iz izveštaja sa neke utakmice na kojoj je bilo više igrača i službenih lica nego gledalaca, preko noći je postala tema za obradu. Toliko je postala interesantna i za medije za koje obično kažemo da su dnevno-politički ili tabloidni, kako se sve češće može čuti ili pročitati. Samo, sada je vest postala klasična – prepiska. Bez dopunskih objašnjenja, daleko bilo izjava ili drugih reakcija. Da nije dostupnih društvenih mreža ili sportskih portala, bez namere da se neko uvredi, autor teksta teško da bi znao u kojem rangu se takmiče BASK i Radnički,kakve su im boja dresovi, još manje gde je sve branio golman Bora Ristić.
E, sada, dolazimo do onoga da je vest svetinja. U slučaju kolega iz “Žurnala” info sa Careve ćuprije je zaslužio vidljivo mesto na strani, jak naslov, boldovano ime aktera… Zaslužio je rekaciju, osvrt, komentar… I to su kolege iz jedinog pisanog sportskog dnevnika ispratile profesionalno. Ali, kako su se poneli oni u čijem epicentru posla nije sport, posebno one teme koje se vezuju za “male terene” srpskog prestoničkog fudbala? Oni su se odlučili da prepišu, plasiraju u dno strane i zabrave (verovatno svesno), da napomenu ko je to i kada objavio. Tako je za njih, vest iz izveštaja postala ne tema, već prilika za – prepisivanje. I potreba za popunjavanje prostora, zatvaranje “rupe”…
Baš deluje čudno da “eskluzivci” nisu, ako ništa drugo, uz vest o dešavanju na Carevoj ćupriji, istakli da je recimo, jedan drugi golman Ilija Nešić, na utakmici Zvezdara – TEK odbranio tri penala i goste iz Velikih Crljena odveo u narednu rundu. Ili da je Marko Djordjević iz BSK Borče postigao četiri od osam golova u pobedi nad Lokomotivom. Možda bi bilo zanimljivo da su prepisali da u Beogradu postoji klub pod imenom Ravna gora i da je isti pobedio Zvezdu iz Konatica…
Vest jeste svetinja. Naučili smo to od starijih kolega. Istina, ima pojedinaca…
Dodaj komentar