Iz različitih razloga u godinama iza nas, sa fudbalske mape nestali su, kao gumicom obrisani su brojni klubovi. Kako u Srbiji, tako i u krugu beogradske “dvojke”. Spisak je dugačak. Mnogi od tih “arhiviranih” iza sebe su imali ne samo ime, već i tradiciju, trofeje… Da, i trofeje. U vitrinama u kojima su smešteni pehari, danas je prašina, a mnogi su obavijeni i paučinom.
Možda smo jedna od retkih zemalja koja je ostala bez nekadašnjeg šampiona. Obilić je posle osvojenog naslova najboljeg kluba u države, polako padao u provaliju, a danas ga nema ni na mapi. Nije ni u društvu timova iz “kanal lige”. Ostale su samo uspomene na “vitezove” sa Vračara. Uzalud lep (još ne dovršen) stadion, uzalud… A, mnogi su hrlili u ovaj klub da ga gledaju, bodre, ali i da budu viđeni. Danas ih fudbal i Obilić, očigledno ne zanimaju.
Dorćolsko “dva u jedan”
Oduvek je fudbalski Beograd imao kopije “večitog derbija”. Nekoliko rivala sledilo je put Zvezde i Partizana, pa su njihovi okršaji na “malim” terenima bili i te kako gledani. Zar ima neko ko ne pamti duele Obilića i Sinđelića, Zvezdare i Hajduka sa Liona? Pa ipak, nekako najviše vatre bilo bi kada bi koplja ukrstili Polet i Dorćol. Dva terena jedan pored drugog, tik kraj zidina Kalemegdana. I dok bi se dim i miris pljeskavice iz obližnjeg restorana razlegao okolinom, na tribinama bi uživali gledaoci, pored onih neutralnih, tako i oni podeljenih na “saobraćajce” (Polet) i “gaučose”(Dorćol). Priča i peckanje bi se nastavilo do narednog sudara na zelenom pravougaoniku.
A, šta se dešava danas? Od dva, nekada ljuta rivala formira je jedan klub sa imenom oba – GSP Polet Dorćol. Fudbal ipak živi u mangupskom kraju Beograda. Lopta se kotrlja…
Jedno vreme negde se zagubio i Železnik, klub iz istoimene beogradske četvrti koji je 2005. godine bio osvajač Kupa Srbije i Crne Gore, kako se u to vreme zvala državna zajednica. Danas popularni “lavovi” tavore u najnižem rangu prestoničkog fudbala.
Elem, širok je spisak onih kojih nema, pa bi u njihovom slučaju, recimo, bila formirana liga, koja bi ako ništa drugo, bar bila pandan trenutnim sastavima četiri grupe Srpske lige. Jer, imena tih klubova svakako to i zaslužuju. Nije mnogo potrebno upućenijim pratiocima zbivanja na “malim” terenima našeg glavnog grada, da se sete tih timova sa ove ili one strane Save ili Dunava.
Fudbal se više ne igra u Bara Veneciji, gde je teren bio tik uz gazelu, a gde je nikao Beograd na vodi, a baš tu je do pre neku godinu bio dom Fudbalskog kluba Železničar. Klub Železnice Srbije, koji je kao takav čuvao nadimak “Simplon”. Stao je Železničar na fudbalskoj raskrsnici, bez mogućnosti za manevar, neki novi povratak… Nema više ni Pekara, kluba Mlinsko pekarske industrije. Večiti podstanari, zatvorili su stranice, otišli u prošlost i to baš u trenucima kada su igrali i te kako bitnu ulogu na trećeligaškim terenima.
Spisak se nastavlja. Trudbenik je klub koji je decenijama bio klub za ekspres. Klub koji je stvarao asove poput “Gige” Zelenovića, Saše Ćurčića, Đurđevića i mnogih drugih. Stadion “građevinara” sa Bulbuldera bio je pojam. Kažu i danas je u dobroj formi. Neka muka primorala je da se ugase Pobeda, Bratstvo (nedavno ponovo oživelo), baš kao i Palilulac, Blaž iz Ovče, Mladi proleter, pa Beograd sa Karaburme koji se istina ponovo budi. Nestao je Fudbalski klub “Ivan Milutinović”, zatim Kneževac i prve komšije 21. maj takođe više ne igraju derbi mečeve, mada su tereni kod čuvene “okretnice” u Rakovici i dalje u korektnom stanju. Resnik takođe pripada onim terenima gde je lopta stala. Oni ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu, koji su rado išli na utakmice Slavije, sada samo mogu da se prisećaju tih dana.
Pored na početku teksta pomenutih Obilića i Železnika, deo elitnog društva srpskog fudbala krajem poslednje decenije prethodnog veka, bio je i Fudbalski klub Milicionar. Hteo to neko da prizna ili ne, klub iz Makiša, bio je državni projekat, jer je iza njega u trenucima pune slave stajao MUP Srbije. Rapidno su popularni “plavci” od najniže lige Beograda dospeli uz rame Zvezdi i Partizanu. Šta više, sa nekima od tadašnjih članova elite bili ravnopravni, pa i dominantniji. Promene u društvu, dovele su do gašenja Milicionara, pa je u neku ruku, naslednik postao Radnički iz Obrenovca. Ostalo je već istorija. Istina, bilo je pokušaja da se klub ponovo oživi, čak je ime bilo promenjeno u Policajac. Jedno je jasno, a to je pre svega podatak da se u Makišu i danas održava sjajni sportski centar sa glavnim i nekoliko pomoćnih terena, na kojima mogu da pozavide u klubovi najvišeg ranga. Kada je reč o Milicionaru, nikako ne bi trebalo da se smakne sa uma, da je u periodu punog uspona, ovaj klub bio domaćin turnira kadeta na kojima su pored vodećih domaćih klubova, učestvovali i timovi poput Milana, Barselone, Lacija, kijevskog Dinama, Benfike, Olimpijakosa…
I dok su brojni klubovi nestali, sada su na terenu drugi. Ali, to je već neka druga priča.
Dodaj komentar