Komentari Sve vesti

Jovan Sekulić: Još jedna priča o Maradoni

Karijera satkana od radosti, tuge i bola. Dijego Armando Maradona (30.10.1960, Florito – Lanus, provincija Buenos Airesa), otišao je kao što je živeo, brzo i iznenada. Ovih dana se o magiji Argentinca pričalo i pisalo naveliko i naširoko, a ja ću pokušati da ga opišem iz jednog drugog ugla. Onako kako sam ga ja upoznao i video. Ali, ovo neće biti priča o njegovom fudbalskom umeću, jer to i ptice na grani znaju, zato ću da pređem granicu i “vratim“ se u Rim. Mesec decembar, godina 2000.

GOL VEKA, ČESTO GA SANjAM

Naravno, nisam mogao da Dijega ne upitam da li ponekad sanja dva gola Englezima u polufinalu Svetskog prvenstva u Meksiku.
– Da, stalno ga sanjam – odgovorio je Dijego sa zagonentim osmehom da ni danas ne znam d li se šalio. – Bog mi je tada podario božiju ruku, ali taj drugi gol, koji je proglašen za gol veka, kada sa trčao i driblao i driblao i trčao, zaista je zaslužio taj naziv. Englezi su padali a ja sa prolazio, prevario i golmana Šiltona ali nisam hteo da se ušetam u mrežu, jer je jedan igrač u belom uklizavao, ali dovoljno je bilo što je lopta ušla u mrežu i sve snove Engleza da mogu do izjdnačenja, pretvorila u prah i pepeo.

„Gazeta delo sport“ je slavila 100 godina i zato se u Rimu birao najbolji fudbaler veka, na svetu, a onda i igrač godine i italijanska reprezentacija svih vremena. Naravno, borba za naj-naj fudbalera, između Pelea i Maradone, bila je u prvom planu. Obilazio sam u foajeu luksuznog hotela „Hilton kavaliri“ svaki kutak i nailazio naravno na sve najbolje u fudbalskom svetu. Tako sam naleteo prvi put na Maradonu, nije bilo šanse da mu priđem jer je uvek neko bio pored njega, ali je slika bila nestvarna. Veliki Dijego je glasno pričao sa jednom od svojih ćerki, da bi u jednom trenutku, očito ljut, tresnuo mobilni telefon o pod. I otišao dalje, kao da se ništa nije dogodilo.

Promocija  najboljih upriličena je u Auditorijumu Foro Italiko, koji je u stvari jedan od studija RAI, malo izvan Rima. I Pele je bio izabran za najboljeg po glasovima FIFA magazina i specijalne komisije svetske „kuće fudbala“, a Maradona nakon glasanja na Internetu. Tako je pronađeno solomonsko rešenje, ali nije sve prošlo glatko.

Kada je program počeo, nešto čudno se događalo u prvom redu sa leve strane.  Argentinac se neprestano osvrtao i to nije ostalo neprimećeno. Mnogima je bilo neprijatno. A onda su se vrata na vrhu studija otvorila i ka bini je brzim koracima dolazio Klaudio Kaniđa. Maradona je skočio kao oparen, zaleteo se, kamere su „zaboravile“ na ceremoniju već su se okrenule ka dvojici gaučosa, koji su se grlili i ljubili dobra dva minuta. A onda su seli jedan do drugog, kao da se ništa nije dogodilo, kao da su rekli: e, sad može da počne.

I prvi je krunisan Maradona. Prvo je reč uzeo tadašnji generalni sekretar Sep Blater, pričao je o Internetu kao fenomenu današnjice. A Italijani nisu mogli da se uzdrže čak ni pred tv kamerama, kada je Maradona izašao na binu, više su pričali o Napoliju nego o reprezentaciji Argentine, prikazivani su snimci iz vremena kada je Dijego žario i palio u Kalču a „zaboravili“ su golove sa Svetskog prvenstva u Meksiku kada je Argentina, zahvaljujući pre svega Maradoni, postala prvak sveta.

A onda je Maradona u svom stilu govorio:

– Ja sam najbolji, to i Pele zna, samo što ne zna da prihvati poraz. Za mene je glasao narod, a ne grupa ljudi!

DRIBLAO JE MARGARET TAČER, NIKSONA, PRINCA ČARLSA…

Neverovatna je hemija koja je vezivala Maradonu i Kusturicu, a dvojica genijalaca ni u jed nom trenutku nisu to pokušali da sakriju. Emiru nije bilo ispod časti da Dijegu poljubi ruku a na svoj način je objasnio kolegi Peđi Vasiljeviću zašto je rešio da snimi film o kralju fudbala.
– Milion je razloga. Nijedan fudbaler, prvo, nije postigao tu celovitost. On je i mimo stadiona delovao u duhu koji ja poštujem. Nije se prodao „Pepsiju“ i „Koka koli“, a kada je predriblao sedmoricu fudbalera engleske eprezentacije, u stvari, predriblao je i Margaret Tačer, Niksona, princa Čarlsa, kraljicu majku i mnoge druge… Zbog toga je Maradona. Zbog toga ga  volim.

Još malo se hvalisao a onda sišao sa bine, pozvao rodbinu i prijatelje i laganim korakom izašao iz sale, ne sačekavši promociju najvećeg rivala. Muk, neverica. TV kamere su uzaludno zumirale prvi red sa leve strane. Bio je sablasno prazan. Ali, i to je Dijego Armando Mardona.

Drugi put smo se sreli na beogradskoj „Marakani“, u sredu 14. juna 2005. godine kada je sniman film o svemirskom fudbalskom majstoru. Emir Kusturica je rukovodio paradom, kamere su zujale a „El Pibe“ je izlazio iz čuvenog Zvezdinog tunela laganim korakom. Prekrstio se a onda došao do centra, pimplao je i nogom i glavom, a lopta kao da se lepila, polako je išao ka 16-tercu, ka onom mestu gde je 1982. godine maestralno lobovao Diku Stojanovića u pobedi Barselone od 4:2. Bio sam prisutan i dugo sam, baš kao i čitav stadion, tapšao dok mi ruke  nisu pocrvenele.

Lepa atmosfera, Emir i Dijego su se takmičili u šutiranju slobodnih udaraca, a na golu je stajao jedan Italijan, Kalabreze.

Ko bolje šutira, pitam Emira, a on me gleda u čudu…

– Pa Maradona, ko bi drugi.

Dijego za to vreme, kao malo dete, kada god bi pogodi mrežu, skakao, dizao ruke u vis, poklanjao se praznim tribinama. Snimanje je trajalo oko sat vremena, probe su bili na južnoj tribini, tamo ispod semfora, a pravi kadrovi su odrađeni tamo gde je gol i postignut,  na severu, gde „stanuju“ delije“. A onda je Kusturica komandovao – stop. Kraj. Bio je zadovoljan onim što je uradio.

KOŠTUNICA: OD FUDBALA NAPRAVIO UMETNOST

Pravo iz Surčina Dijego Maradona je došao u zgradu Vlade Srbije gde ga je  dočekao premijer Vojislav Koštunica.
– Prošlo je više od 20 godina kako je bio u Beogradu a prošlo je mnogo godina od kada je prestao da igra fudbal. Sa istorijske distance gledano: Maradona je od fudbala napravio umetnost.  A naš umetnik iza kamere, Emir Kusturica, sada snima film o umetniku sa loptom. Umetnik o umetniku – govorio je Koštunica a osmeh kontroverznog argentinskog asa širio se posle svake premijerove reči.

A Dijego, i on je bio raspoložen. U crnoj donjoj trenerci, verovatno za broj većoj, crnim „puma“ patikama i crnoj majici sa belim aplikacijama sa osmehom je razgledao „mesto zločina“. Mada je priznao:

– Malo sam se i umorio. Mnogo ste me namučili.

Sledio je odmor, tako što su Emir i Dijego seli na klupu za delegate. I počela je priča, prvo je govorio Kusturica.

– Uvek sam verovao u prijateljstvo, iz dubine duše, ne samo kada je fudbal u pitanju. A kada se tako gleda „na svet“, onda se manje pita pamet, a više duša. Zato i volim Dijega koji uvek govori otvoreno i ono što misli. Lepo ga je čuti kada proziva političare i one zemlje koje su našoj nanosile samo zlo uz objašnjenje, sa toliko iskrenosti, da to stalno ponavlja zbog onog parčeta savesti koje se javlja u njegovom srcu.

Slušao je Dijego prevodioca a onda čvrsto zagrlio Kusturicu i uzvratio rečima:

– U Beogradu se osećam sjajno i bajno, zaista uživam. Ponosan sam i zahvaljujem Bogu što mi je Kusturica prijatelj i što je pristao da napravi ovaj film o meni. Volim i vašu zemlju, jer je slična mojoj, a ne volim nepravdu. I znajte, uvek će u mom srcu  biti mesta za Emira, Beograd, vaše ljude.

Bilo je vreme da stupim u akciju i „uzmem“ ga samo za sebe. Sa osmehom je pristao, ali je pre toga pokazao i da je džentlmen, poljubio je ruku našoj Jeleni Jovović, bez koje ne bismo imali prilaz „Marakani“, zajedno smo prelistavali „Večernje novosti“ a onda smo seli na žute stolice. Sve je kod Dijega nekako drugačije nego kod ostalih, uostalom i na terenu je bo drugačiji od ostalih, mnogo bolji. Maradona je imao tri minđuše, dve na levom i jednu na desnom uhu, na svakoj ruci po sat.

– Na levoj ruci je argentinsko vreme kako bih u svakom trenutku znao šta mi rade ćerke objašnjavao mi je – a na desnoj je vreme na Kubi kako bih mogao da „kontrolišem“ mog prijatelja Fidela Kastra.

Kod Dijega sve je osmeh. Oko vrata lanac od belog zlata i prelep krst. Jer, Argentinac se ne odvaja od njega, i kada je izlazio na teren i kada je tresao mreže, uvek bi se prekrstio. A tetovaže su posebna priča. Od Če Gevare na ramenu, do slikovnice na listu noge i do imena ćerki na rukama. Na jednoj podklaktici je istotevirano Dalma, na drugoj Đanina, tako da su tatine devojčice uvek s njim, gde god da je…

MI SMO SLIČNI, U SVEMU

Interesovalo me je šta Dijego još voli kod srpskog naroda, zašto ceni srpski fudbal. I dobio odgovor kao iz topa.
– Mi smo slični, u svemu. Kada volimo, volimo iz sve snage. Strast je ono što spaja naša dva naroda. I istina. Volimo je uvek i na svakom mestu. I ne menjamo mišljenje. A kada je fudbal u pitanju, i tu smo isti. Volimo tu igru na isti način, volimo dribling, lepotu, magiju…

Jednodnevni boravak u Beogradu nije, naravno, okončan na travi „Marakane“. Noć i atraktivna plovidba Dunavom na brodu „Sirona“ uz probrane zvanice a domaćin je bio Emir Kusturica. Pet časova plovidbe uz trubače i jedan bend, digle su atmosferu do usijanja u toj toploj junskoj noći. A Argentinac, očito vrele krvi, igrao je uz srpske ritmove užičkih truba i uz latino zvuke.

– Zaista se lepo osećam sa Emirom i sa vama, ljudima iz Srbije – govorio je Dijego koleginici Jeleni Jovović. – Za mene je vrlo važno što sam u ovoj zemlji, u Beogradu i što mogu da uživam u sreći koju sam ovde osetio. Neću to nikada zaboraviti!

Od „Novosti“ Maradona je na poklon tada dobio album sa fotogrfijama sa utakmice kada je Zvezdi dao dva gola i najnovije fotografije sa susreta sa premijerom Koštunicom i bravura koje je izvodio na „Marakani“ tokom snimanja za film.

Maradona je prespavao u vili na Dunavu i rano ujutro napustio Srbiju. A Srbija ga sigurno neće nikada zaboraviti jer je ta nestvarna ljubav bila obostrana. I to će uvek biti zapisano u vremenu…