Mali veliki čovek. Koji je prvi postigao gol na otvaranju Marakane iako je bio u kratkim pantalonicama. Bombarder Crvene zvezde. Ljudina. Rečju, Trifun Mihajlović.
Trifke je stara škola, ne govori samo o fudbalu, mnogo je tema o kojima pričamo kada se vidimo ili čujemo. Nikoga ne proziva, jednostavno shvata i prihvata ovo novo vreme, mada mu ne leži na srcu. Evo I zašto.
– Mene, a i većinu mojih saigrača iz onog vremena, materjalno nije interesovalo. Igrao sam fudbal, nisam ga odradjivao. I sada, kada gledam kako mnogi drpaju, da se baš tako izrazim mada to nije moj manir, tužan sam jer sam nemoćan i fizički I psihički da nešto uradim, pomognem…
Sledi nastavak priče…
– Da li je moguće da klinci moraju da plaćaju kada idu u fudbalske škole. Umesto da se talenti traže, čuvaju kao zenicu oka, i da im se omogući da uče i napreduju, roditelji moraju da se dovijaju kako bi im omogućili da treniraju uživaju u fudbalu.
Šta još Trifketu smeta.
– Mnogo toga se promenilo. Današnji asovi su kao manekeni. Menjaju frizure gotovo svakodnevno, depiliraju se, smetaju im dlačice, ispod dresa nose majice, ma samo im fali frak i leptir mašna.
A šta je ono što je dobro.
– Svakako što su najbolji igrači zaštićni i što sudije ne dozvoljavaju pogibeljnu igru. U moje vreme asovi su stalno bili na meti protivničkih igrača i nije bilo ni malo lako onima koji su bili majtsori, koji su driblali, igrali za navijače. Velika razlika je i u uslovima, tereni su perfektni, a zanimljivo je da, pogotovo u Engleskoj, da se polivaju i kada pada kiša da bi se valjda igralo brže.
I lopte su mnogo manje, prilagođene napadačima a ne golmanima. Kruži priča da bi počivši Bora Kostić danas šutirao iz rodnog Obrenovca, a to važi i za vas.
– Da, da – smeje se bombarder koji je lako tresao mreže i sa 30- 40 metara. – Ne smem ni da pomislim kako bih postizao golove, a možda i ne bih jer bih loptu verovatno probušio!
Prati, naravno, Trifke svoju Crvenu zvezdu ali ne može da prežali što se igra bez prisustva publike.
– Mnogi će reći, svima je isto. Ali nije. Tvrdim, navijači su najbolji igrač Crvene zvezde. Bili i ostali. Kada su na tribinama mi smo 50 odsto jači. Svima su se tresle gaće dok su prolazili kroz tunel koji vodi na teren. Evo, baš pre neki dan pričao sam sa nekim starim fudbalskim prijateljima iz okruženja i oni su se osvrnuli na taj fenomen. Govorili su, Trifke kada smo se približavali Beogradu već su nam drhtala kolena, a kada smo izlazili na travu Marakane govorili smo između sebe – samo da ne primimo više od dva komada.
Veruje Trifke da ova Zvezda može da prezimi u Evropi.
– Dobro je krenulo, imamo priliku, ali trebaće nam i zrnce sreće. U Srbiji smo dominantni, ali Evropa je nešto drugo. Mnogo novca se vrti danas u evropskom fudbalu i teško je parirati najvećima. Da bi klubovi u Srbiji mogli da žive a ne samo da preživljavaju potrebna je široka akcija. Međutim, to je teška tema o kojoj ne može da se ništa kaže u dve rečenice, potreban je elaborat.
Na kraju, da bismo priču završili s osmehom, pitamo Trifketa kako izdržava sa veteranima…
– Bolje da me to nisi pitao, uh kada čovek omatori. Nedavno, jedan od mojih ispisnika deklamuje mi o nekim utakmicama sve u 16 a onda se prenerazi kada sam ga upitao: je li, da li se sećaš da sam ja igrao pored tebe!
I to je Trifke Mihajlović, bombarder lepih manira.
Jovan Sekulić
Dodaj komentar