Pre nekoliko godina poznati atletski trener mi je rekao: „Ja sam najredovniji čitalac „Sportskog žurnala“. Odem ujutru u kafić gde je najjeftinija kafa, kupim jednu i dok je ne popijem, pročitam sve novine.“
Bilo mi je drago, jer pišem da bi me neko čitao.
Nešto kasnije prijatelj, koji radi kao prodavac u trafici, ukazao mi je: „Ujutru dam tri „Žurnala“ ljudima u obližnjem kafeu i oni mi ih uveče vrate kao remitendu“.
Na najvažnije novinarsko pitanje – zašto, odgovorio mi je: „Nemamo ve-ce na poslu. Oni meni daju da koristim toalet, poklone mi mesečno po nekoliko čašica pića, posebno ako mi neko dođe u goste, a ja njima dam besplatno novine. Tako svi radimo na trafikama.“
Svi imaju korist osim nas! Mnogo kasno palim.
Godine su mi trebale da shvatim da ne pišemo samo da bi ovo neko čitao, nego da bi smo živeli od svog rada. Pre svega, moramo da prodamo novinu od koje dopunski zarađuju kafići.
Prodavac u trafici ima korist. Kupujući proizvod kafića, a koristeći besplatno novine, gubitak nema moj prijatelj trener. Lepo je njima obojici, troše jeftino moj rad (nemam ništa protiv, stvarno su mi dragi), ali gde je tu moj interes?
Proverio sam na internetu koliko ima barova u Srbiji i naišao na brojku od 20.000.
Bio sam u nekim najmanje razvijenim opštinama naše države i uverio se da imaju po nekoliko primeraka „Žurnala“, koje vraćaju kao remitendu.
Jasno je da novine nemaju svi, kao i da ih kupuju neki od onih kafića koji ih imaju. U suprotnom bi dolazilo do 60.000 primeraka dnevno, što je vrhunski prodajni tiraž. Izraženo u novcu, u tom slučaju bi prosečan gubitak „Žurnala“ bio 2.100.000 dinara dnevno, odnosno 63 miliona dinara mesečno.
Međutim, jasno je i da se šteta svakako nanosi. Niko ne zna kolika, jer se ovime niko ne bavi, o tome se samo priča.
Razmišljao sam kako da ne oštetim svoje prijatelje, a da ni moje kolege i ja ne budemo u problemu.
Ipak, stanje je u našem novinarstvu takvo, da mora da se pazi na to gde odlazi svaki dinar.
Moj predlog novinarskim udruženjima je da se zahteva od države uredba, zakon, kako god da se nazove, po kojoj bi na svaki primerak novina koji se nađe u kafićima, morao da se stavi pečat te ustanove. Kada naiđu kontrole, državne ili neke druge (isplatilo bi se novinarima da angažuju bar honorarno ljude koji bi se time bavili), to je dovoljan pokazatelj da je novina kupljena. Ne može uveče da se vrati kao remitenda.
Mesečno bi tri primerka „Žurnala“ po kafiću iznosila 4.050 dinara. Jedna kafa dnevno, ništa više. Naspram gubitka novine – smešna suma.
Ukoliko ne stave pečat, kazna bi morala da bude u skladu s ugrožavanjem na hiljade ljudi koji se bave novinarstvom i egzistencija njihovih porodica.
Može neki gost da zaboravi novinu koju je doneo sa sobom u kafić, ali onda kelneri reaguju i odmah je pre naplate pića sklone, kako ne bi ustanova u kojoj rade zbog njihovog nemara i zaboravnosti, bila finansijski drastično ugrožena.
Mala cena za kafiće, a velika za novinarstvo u Srbiji.
A i moji prijatelji neće biti oštećeni.
Dodaj komentar