Ako ne bude niskih udaraca, sada će boks zadati nokdaun. Entuzijazam i posvećen rad oživeli su boks u Srbiji, ali uslov uspeha su stabilne finansije
Na prvo prvenstvo u boksu 1928.u Zagrebu, trener Beogradskog radničkog sportskog kluba – Toma Stanisavljević poveo je 3 boksera: Branka Petrovića, Vladimira Čobanovića i Ivana Rizmana. Beogradska ekipa vratila se sa dve medalje. Od tog momenta boks u Srbiji je konstantno napredovao. Čak ni okupacija Beograda za vreme Drugog svetskog rata nije omela njegovu ekspanziju. Oprema za boks nije bila skupa i svako iole kreativan je mogao da je priušti. Profesionalne rukavice je imao mali broj ljudi ali je zato džak za udaranje punjen vunom i peskom bio lako dostupan. Preko sto medalja sa evropskih i svetskih prvenstava i jakih međunarodnih turnira svedoči o našoj bokserskoj zaostavštini. Međutim, krajem prošlog veka srpski boks doživljava nokdaun. Raspadom Jugoslavije nestaju turniri A kategorije, a najavljena tranzicija ka demokratskom društvu najavila je i marginalizaciju ove plemenite veštine sa sportske mape naše zemlje.
Upoređujući zlatno doba jugoslovenskog boksa druge polovine prošlog veka sa periodom posle tranzicije, sportski novinar RTS-a, Petar Denda je zaključio da je glavni problem u slabljenju boksa izostanak sistema SOFKE – finansiranja profesionalnih trenera, kao i loša selekcija mladih boksera: „U bivšoj Jugoslaviji država je plaćala sve trenere po klubovima visinom jedne i po profesorske plate. Nekada se znalo kada odeš u neki klub da treniraš, trener te proceni da li si za taj sport ili ne. Država je vodila računa o svim potrebštinama za treniranje. Tu se već pravila selekcija talenata. Onda kada se prestalo sa tim sistemom, bilo je dovoljno samo odlučiti kojim će sportom dete da se bavi, iako realno možda i nije za to, ali sada trener koji zavisi od te članarine mora da ga uvrsti u tim.“
I dok je par decenija boks bio „na aparatima“ održavajući se na entuzijazmu nekolicine ljudi, kroz turnire „Beogradski pobednik“ i „Zlatna rukavica“, sa dugo vremena blokiranim računom Bokserskog saveza Srbije, neki drugi borilački sportovi u Srbiji su doživeli procvat. Pored karatea i tekvondoa, MMA je kao svetski fenomen zainteresovao i ovdašnju publiku. Kapiten reprezentacije Srbije u boksu, Vladan Babić kao primer smanjene popularnosti boksa ističe posetu publike na sportskim priredbama: „Svaki događaj u organizaciji MMA napuni Arenu ili Halu sportova, a onda kada dođe „Bogradski pobednik“, gde sam ja boksovao protiv vicešampiona Evrope i prvaka sveta okupi se od 300 do 500 ljudi.“
Ipak, isto kao što u ringu u jednom trenutku može da se preokrene ceo meč, tako se i odnos prema boksu promenio od strane Bokserskog saveza ali i države. Kada je u jesen 2017. godine, bivši šampion Evrope u boksu Nenad Borovčanin izabran za predsednika Bokserskog saveza Srbije, mnogi su poverovali da se boks vraća na veliku scenu naših sportova. Borovčanin je tada predstavio plan za oživljavanje srpskog boksa koji je pre svega podrazumevao aktiviranje besplatne škole boksa na teritoriji cele Srbije, edukaciju trenera i povratak srpskog boksa na međunarodnu scenu. Sa velikim entuzijazmom i znanjem je pristupio rešavanju ovog problema, a sa druge strane i u državi je prepoznat momenat da se pomogne boksu. Kakvo god da je ulaganje od strane države u boks, cifra je mnogo manja nego u nekim drugim sportovima a korist je velika. Borovčanin je uspeo da privuče sponzore, ali možda i najveća stvar koju je uradio je to što je oživeo bokserske centre ali i uveo besplatne škole boksa. Da je baš taj razvoj omladinaca bio veliki problem svedoči bivši bokser i trener Radničkog, Milivoje Bašić: „Moj akcenat na uzdizanju boksa je razvoj mladih boksera. I ranije smo imali jako talentovane klince, ali u momentu kada je trebalo da ih razvijemo do maksimuma na međunarodnom planu, nije bilo sredstava da se uloži u njih.“
BSS je napravio povoljne uslove i za trenere u klubovima obezbedivši im plate, čime su olakšali i roditeljima da ne plaćaju članarinu, preuzimajući iz prošlosti onaj sistem SOFKA. Na taj način volja je ostala jedini uslov za bavljenje boksom. A volje ima najviše kod mladih boksera, koji su pored urođenog talenta, željni dokazivanja i spremni da se posvete boksu. Svaki klub ima makar po jednog mladog boksera vrednog ulaganja za velika, međunarodna takmičenja. Upravo oni su glavni dokaz da boks nije u krizi. Novinar Petar Denda navodi primer mladog boksera Loznice Semiza Aličića, evropskog juniorskog prvaka, koji je po mišljenju mnogih buduća bokserska zvezda. „Ko god da malo prati boks zna da je postati evropski juniorski prvak mnogo teže nego u bilo kom drugom sportu. Ako je boks kod nas pao, u Evropi nije, i da u takvoj juniorskoj konkurenciji postaneš šampion onda mora da si čudo. Uz sve to, moralo je dosta i da se radi, a on je radio, u Šapcu je imao odlične trenere. Da smo unazad 4 -5 godina imali ovakve uslove već sada bi se hvalili nekom evropskom medaljom“, navodi Denda.
Ponovni procvat boksa temelji se i na aktivnim trenerima iz naše stare škole boksa. U postojećem trenerskom kadru imamo dosta bivših boksera iz te generaciije koji sada uz dobre uslove mogu kvalitetno da rade svoj posao. Drugačijim se stilom boksuje nego tada pa su i oni svesni da moraju da nauče neke nove tehnike. Značajan korak ka tome je i saradnje sa ruskom ambasadom u okviru koje naši treneri odlaze na seminare kod njih i njihovi dolaze ovde. Na taj način se naši treneri upoznaju sa novim trendovima i načinima boksa. Bez tog dodatnog učenja ne bi mogli da se uputimo u uzdizanje boksa.
Kada se navedene stavke ispune na najbolji mogući način onda i prvenstvo mora da bude kvalitetno. Već tri godine unazad klubovi imaju takmičarsku draž da se kroz prvenstvo dokazuju i nadmeću. U nekim momentima mečevi su zaličili na one iz ne tako davne bokserske istorije. Najbolji pokazatelj toga su gradovi u unutrašnjosti, koji su poznati kao čuveni bokserski centri, pre svih Loznica, Niš, Kragujevac… Njihova publika je jako edukovana i željna boksa. Fer plej atmosfera oslikavala je svaki bokserski meč širom hala u našoj zemlji. Kako nekada, tako i sada, najmanje incidenata na tribinama bilo je u boks mečevima. Dodatno jačanje prvenstva predstavlja skorašnja izjava Nenada Borovčanina da će od naredne sezone u prvenstvu učestvovati i večiti rivali: Partizan i Crvena Zvezda koji su kroz istoriju dali veliki broj asova, a koji će nesumnjivo podići zanimljivost prvenstva na viši nivo.
Za napredak boksa bitan je rad na lokalu, ali zarad međunarodnih uspeha, reprezentacija ne sme da trpi. Ona predstavlja izbor onih najboljih koji se afirmišu kroz dobar rad u klubovima i kroz saradnju trenera i selektora. Ono u šta se polaže najviše nade su Olimpijske igre 2024. ali, kako u svemu, tako i u boksu – najbitnije je strpljenje.
*autor je student Fakulteta političkih nauka
Dodaj komentar