Nikola Apostolović: Bežanje nije predaja

Verujem jedino u ljubav bez interesa. Još više u onu ljubav zbog koje se nečeg odričeš ili žrtvuješ. Isključivo sa tih pozicija komentarišem dešavanja u srpskom boksu. 

Oduševljen sam tokom cele lige. Kao neki sportski film u kome je svaki meč bio neizvestan. Ma svaka borba. S velikim nestrpljenjem sam isčekivao mečeve bilo da sam ih pratio preko tv ili sam bio pored ringa. Začudio sam se koliko se snažna navijačka strast ponovo probudila u meni a onda sam shvatio, strasti je uvek bilo samo nije bilo boksa. Divio sam se sa koliko entuzijazma uprave kompletiraju ekipe i priređuju izvanredne sportske okršaje. Od samog početka Bokserske lige Srbije svesno sam prestao da je poredim sa onom starom SFRJ ligom i onim za boks srećnim vremenima kada je bilo mnogo više boksera, pokrovitelja, sponzora, kada je država ulagala u sport da bi joj se vraćalo kroz popularizaciju u svetu. 

Prateći preko medija, elektronskih i štampanih, ali i u razgovorima sa drugim navijačima primetio sam da je najčešća primedba na klubove, bila ta što imaju u sastavima mnogo stranih boksera. Razmišljao sam o tome. Da, logično bi bilo da srpsku ligu boksuju srpski bokseri. Ali tu ima jedan problem: nema boksera. Tačnije nema ih dovoljno za vrhunsku ligu. Poslednja ozbiljna ligaška sezona odboksovana je 2003. godine. Jednostavna je formula, nema lige nema ni boksa. Skoro dve decenije iz godine u godinu opada popularnost boksa, isto toliko godina se smanjuje broj zainteresovanih početnika a što je posebno pogubno sve je manje i učitelja kvalifikovanih za obuku tih istih. Razne druge brutalnije borilačke veštine privlače omladinu. Uzaludna je i unapred osuđena borba pojedinaca kao što su Velizar Đerić ili pok. Miladin Vasojević da se boks održi u životu. Jednostavno je odumirao i sam sebe u nedostatku interesovanja svodio na rekreativnu aktivnost koja se obično praktikuje u privatnim vežbaonicama i to kao deo obuke za neki drugi ručno – nožni udarački sport.  

Bokserski klub Radnički je u prvu sezonu ušao računajući na svoje takmičare koji su ostvarivali zavidne rezultate na turnirima i prvenstvima ali se ispostavilo da to nije dovoljno. Od ozbiljnog, kontinuiranog takmičenja udaljavale su ih obaveze na fakultetima i na radnim mestima. Malo ih je bilo koji su bili spremni da odgovore zahtevima lige i to su bili oni već na zalasku karijere. 

Za ovu sezonu, 2019/20. uprava zadržava domaće takmičare i deo standardne ekipe, Nikolu Jovanovića, Magovca,  Pucara, Cvetanovića, Tijanića a angažuje najkvalitetnije slobodne srpske boksere: teškaša Babića, Aleksu Markovića, Gligorića…  

Međutim, to nije bilo dovoljno. Povrede i epidemija Korone zbog koje je rastegnuto prvenstvo dovodi Radnički ali i druge klubove u nezavidnu situaciju. Ostaje se bez takmičara. Kvalitetni su pod ugovorima, izbora nema. Jednino rešenje je bilo angažovati strane boksere. To je urađeno striktno prema pravilniku BSS.   

Predvođeni iskusnim trenerom Milivojem Bašićem i generalnim sekretarom, pokretačkom snagom kluba, Dragomirom Poleksićem, te predsednikom Miletom Čogurićem, ekipa je i ostvarila zacrtani cilj. Osvajanje titule državnog šampiona u godini jubileja sto godina postojanja sportskog društva. I titula je jubilarna, deseta! 

Dolazak stranih takmičara na ringove Srbije smatram da u ovom trenutku ima samo pozitivne strane. Sasvim sigurno podiže kvalitet boksa i što je najvažnije privlači interesovanje publike. Za početak je bitna podrška klubu a kasnije će se stvarati i sportski idoli. Da nije tako niko ne bi gledao Čelzi, Pari Sen Žermen ili Real. Ako je tako u svetu zašto ne bi bilo i kod nas. Veće interesovanje više i početnika koji imaju na koga da se ugledaju i od koga da nauče. A to je u ovom momentu najvažnije. Zainteresovati omladinu. Pružiti im mogućnost da se i o njima sutra čuje, da budu gledani, da za njih neko navija da ima smisla i boksovati i stvarati karijeru koja može biti odskočna daska za budućnost u životu. 

Drugi momenat je napredak srpskih boksera uz strane asove. Meni je najupadljiviji bio Jovanović, bokser Loznice koji je iz meča u meč očigledno stasavao i boreći se sa Fedorovim pravio reputaciju u svetu boksa. Najveća škola boksa se održava u ringu sa poštovanja vrednim protivnicima. Jedino tako. Koliki je samo korak u svojoj karijeri napravio teškaš Loznice Veletić pobedom nad nekadašnjim omladinskim prvakom sveta Kalčuginom. Da ne pričamo o utisku koji su ostavili strani bokseri u salama srpskih klubova sparingujući sa domaćim bokserima. 

Prema tome, smatram da je u ovom momentu za razvoj srpskog boksa odluka BSS da se dozvoli dovođenje stranih boksera sasvim ispravna i da već daje rezultate. To bi trebalo da bude pokretač kasnijim događajima i samo je jedan od iznuđenih poteza iz razloga u kom se boks nalazio pre pokretanja lige. 

Za ligu, za boks i za sport pogubno je ucenjivačko i nesportsko ponašanje uprava. Zar postoji ikakvo opravdanje za kukavičko bekstvo sa sportskog megdana koje je inicirala uprava bokserskog kluba Loznica. To je majstorica, vrhunac bokserskih dešavanja u državi a ne vašarsko prepucavanje i prostačko inaćenje.  

Ko ima pravo da obmane Smederevce, domaćine obe ekipe i da im uskrati divno sportsko veče. Ko ima pravo da svojim bokserima onemogući da u viteškoj borbi osvoje titulu šampiona, potsećam da je bežanija počela posle 6:0 kada još ništa nije rešeno. Kave su to kombinacije da se ponize svi oni koji veruju u to da je boks plemenita veština i da se njime bave poslednji vitezovi. Pravdati se tobožnjom sudijskom nepravdom je nedolično i kukavički. Istina je da se uprava Loznice prekombinovala i samu sebe zbunila a onda nije imala hrabrosti da prizna svoje greške. Titula se osvaja u svakom meču. Pokušavajući da prevare protivnika nekakvi čudnim taktikama i neizvođenjem Poletana i Fetahović u Beogradu rukovodstvo Loznice je samo sebi iskopalo raku. I onda pokušalo da je preskoči izmišljajući neka skoro dečija opravdanja. Ko to može da u tom borbenom magnovenju izbroji tačno sve ispravne udarce zadate podrazumevanog inteziteta? Ko? Pa sudije koje sede i svako iz svog ugla gleda i broji. I to je kraj diskusije. Neutralni posmatrač gleda između boksera a ne divi se svom predstavniku. O kakav je divan talenat Semiz Aličić, dečko koji obećava, već je sada više od nade, to je bogatstvo koje treba negovati i čuvati a ne preko njegovih leđa ispravljati svoje greške i loše procene. Šta je Semiz dobio ovim povlačenjem ekipe? Tobožnje opravdanje za poraz? Budalaština. Trebalo je da mu se ukaže da nepravda nije ono što mislimo da je ako samo nas pogađa. Trebalo je da mu se kaže da utisak koji ostavlja treba da bude samo preduslov za konkretnost kojom se pobeđuje. I na kraju krajeva gde će sada Semiz? Da tavori u klubu koji ne zna da usmeri njegovu posebnost. To bi bio zločin prema njemu i prema srpskom boksu.  

Meni je najiskrenije žao onih boksera Loznice kojima je uskraćena mogućnost da u direktnom okršaju sa sebim ravnima učvrste svoje ime u evropskom svetu boksa. Uskratiti jednom Poletanu da se bori to je kao da zatvoriš sokola u kavez. Ne omogućiti Veletiću da potvrdi pred svetom svoje mogućnosti. Potez u najmanju ruku čudan i nedostojan. Potez kojim je omalovažen svako ko je imamo bilo kakvu ulogu u organizovanju najavljenog spektakla. Od onih ljudi koji su postavljali ring, preko ono koji su realizovali prenos do rukovodstva BSS. 

Na kraju krajeva svako je poneo ono što je zaslužio. Radnički šampionski pehar a Loznica sramotu o kojoj će se pričati i za koju moraju da odgovaraju.