Više nego za Beograd ovaj klub se vezuje za Crveni krst, onoliko koliko je boks više od sporta
Kada iz Bulevara kralja Aleksandra pređete u Ulicu vojvode Šupljikca, ako ste iole obazrivi primetićete gvozdene kapije na malim dvorištima čije zidine prekrivaju loze ili ruže puzavice. Poneka mala kuća između višespratnica deluje zalutalo u, popularno rečeno, „užem centru Beograda“. Zapravo, pojava svake od tih malih kuća sa Crvenog krsta oživljava sliku na ono što je ovaj deo grada nekada bio – periferija. Drugi pokazatelj ove tvrdnje su zanatske radnje kojih ima skoro na svakom koraku, na obe strane ulice prvog vojvode Srpske Vojvodine. Neke radnje su odavno zatvorene, ali ostale su zelene zavese na prozorima, izbledele od sunca, da pokažu kako zub vremena može da bude oštar.
Jedna od takvih kuća stare gradnje dom je sportskog društva Radnički. Staro i slavno sportsko zdanje ceo vek u sebe prima sportiste spremne za vredan rad. To je ono što Radnički jeste –mesto za one koji su puni želje, možda pomalo neobuzdani, ali uporni. Tako je i nastao, kao sportsko društvo koje su osnovale zanatlije. Kao što i samo ime kaže, ovde je trenirala radnička klasa, koju je do uspeha vodio entuzijazam, koja se zaljubljivala u miris znojavih rukavica i zvuk udaraca u džak. Radnički je dao čak 17 narodnih heroja, a više od 120 članova je poginulo tokom Drugog svetskog rata. Svetozar Milin, član Radničkog, bio je prvi pogubljeni stanovnik Beograda kada su Nemci okupirali grad 1941. godine. Zato na zdanju Radničkog, ispod grba kluba stoji spomen ploča sa ugraviranim imenima zaslužnih „krstaša“.
Ljubiteljima boksa, ali i drugih borilačkihsportova, veliko zadovoljstvo može priuštiti poslepodnevno sedenje u hladu lipe kafića koji imenom podseća na glavni grad Dominikane, koji predstavlja prirodni nastavak kuće Radničkog, jer vas samo par koraka deli od ulaza u halu do terase ovog lokala. Za razliku od prizvuka koji ovo mesto nosi, priče koje ovde možete čuti nemaju egzotičnu notu. Ispričane za stolovima na kojima ćete retko videti i kafu a kamoli alkohol, pozivaju na pažnju tom čisto sportskom disciplinom, čak i nakon aktivne karijere, da se vodi računa o napicima koji se konzumiraju. One su pre svega prave životne priče ispričane bokserskim rukavicama, nokautima, porazima i pobedama. Kažu da se u boksu pobede brzo zaboravljaju a da su porazi ti od kojih se dobija. U bogatoj istoriji na Crvenom krstu su reputaciju gradili košarkaški, odbojkaški, fudbalski, rukometni i ragbi klub, ali bilo koji „krstaš“ na pomen boksa nostalgično će uzdahnuti prizivajući neka srećnija vremena.
Mala hala za boks nalazi se na spratu. Pre nje u hodniku – tabela sa satnicom kada koji sport ima termin. Sa druge strane zida fotografije legendi koje su podizale Radnički. Nakon dva podesta stepenica dolazi se do mesta gde se uči boks, ili bolje rečeno – filozofija boksa.Mala hala deluje prostrano. Podeljena na dva stepena, gde je na onom višem ring – mesto za sparing, a na nižem džakovi – mesto za trening. Atmosfera odiše disciplinom, mlađi bokseri su pripremali sprave za trening i postavljali strunjače za trbušnjake. Zvuk vijače i ventilatora nadjačavaju izdahe koji su sve napetiji sa većim brojem ponavljanja sklekova. I bokser na vijači se umorio, sve ređe se čuje sinhrono proletanje gume kroz vazduh a učestalo je saplitanje o patiku.
„Stisni šake i ne otvaraj ih da te ne polomim! Zatvori šaku!“ Ovako je trener Milivoje Bašić opomenuo boksera u ringu koji se opustio tokom zagrevanja misleći da ga trener ne gleda. Zapravo ga i nije gledao, više je posmatrao sve boksere i s vremena na vreme uputio par sličnih saveta, a onda objašnjavajući zašto se sa mladima toliko posvećeno radi u klubu rekao: „Crveni krst je hram boksa.“ To je pošten opis uzimajući u obzir to da Radnički nikada nije bio elitna škola boksa, ali da je uvek dobar trener bio dobar pedagog svakom svom bokseru. To shvatanje boksa da ako snagu u glavi i srcu, uzaludna ti je ona u rukavici. Gledajući neka od imena koja su ovde stasavala Toma Hladni, Jova Pajković, Aleksandar Šuger Stanković, Ljubinko Veselinović, taj hram dobija na težini. Priče o gospodskim manirima ovih boksera, zavodnicima profesionalno deformisanih noseva, mogu se čuti u poslepodnevnim časovima u hladu lipe kafića čije ime podseća na prestonicu Dominikane. Duško Bogdanović trostruki šampion Jugoslavije svojim bokserima je persirao, a bivši bokser i pisac Nikola Apostolović seća ga se kao „lepog, doteranog gospodina, sa šeširom i šalom, unoseći u boks jednu dozu otmenosti“, koji je svoje boksere ponašanjem na treningu učio kako da se ponašaju u životu.
Nakon još jednog pića u hladu lipe, nekoliko koraka od hale za trening, za susednim stolom stariji gospodin poveo je priču o rvanju i turniru iz prošlog veka. Svom sagovorniku je ispričao priču o porazu i setno zaključio: „Da mogu da se vratim u to vreme, sve bih promenio.“
Đorđe Slavković
Dodaj komentar