Dejan Stevović: Neispričana priča iz Montreala

Montreal pre 15 godina. 365 dana posle onog poraza od Mađara u Atini. I danas, 15 godina kasnije, sećam se odlično napaljenih pogleda Dače, Vujasa, Šeleta, Ace, Dekija, Petra i drugih… Tog pobedničkog besa.
Znao sam da će bude neka zajebancija kada mi je Čane pri polasku ispunio molbu i doneo mi 15 diskova sa fimovima u onim debelim kutijama. Jedva preteklo u kofer. Kad sam video filmove jedva sam i ja pretekao. 12 horora made in Kambodza, ljubavni sa Tajvana, psiholoski iz Hong Konga i 15 neki sa Denzel Vašingtonom. Uh…
Đole Stefanović sa tek svežim Aleksom u mislima širi optimizam. Sve je podređeno finalu sa Mađarima.
Pravda je bila da se pobedi. Veliki protivnik, sve su znali, jedino nisu imali onaj sjaj u očima. Pisao sam o tome neki dan u Žurnalu.
Jedva pobedismo odlične Hrvate i onda Mađaroni.
Nije da sam se bojao, više me je bio strah da opet ne uprskamo. Dok strah ubijam kambodzanskim hororom i psovanjem brata Čaneta u hodniku muva da se čuje. Malo neki žagor. Kasnije saznam da je selektor Petar Porobić neumorno šetao hodnikom i da je brzo dobio društvo u Vujasu. Otišli su u Perinu sobu i tamo je on prihvatio neke kapitenove sugestije.
Finale zna se. Intonira se mađarska himna a po završetku Vujas po ledjima „miluje“ Šeleta i kaže da ne bi voleo da tu himnu tog dana sluša jos jednom.
I bi tako.
Da Dača u životu nije odigrao ništa pre i posle toga ovo bi bilo dovoljno. Pa Šeletova odbrana četverca u zeznutom trenutku, pa Savićevo maltretiranje Molnara, pa Vujaseva inteligencija da ukrade poslednju loptu…
Pa onda slavlje. U Atini 7:8, u Montrealu 8:7. Tribine su se bukvalno ljuljalle od presrećnih Srba i Crnogoraca. Toliko su se ljuljale da su igrači morali da drže ogradu kako se ne bi srušila.
Šapić je bio MVP ali je SCG bila MVP.
Večera u hotelu. Manojlović traži da igrači posle posebno slave. Propade mi, mislim se, priča. Ali Dača vraća nadu:
– Neno od početka smo zajedno i takvi smo do kraja.
Biće priče.
I poče slavlje, restoran, disko, šta li je, puno Srba i Crnogoraca. Meračim temu ali Savić je presudio:
– Deki, sve što vidiš nisi video. Kamera je of.
I bi tako.
Bez priče za javnost ali sa zlatom. Ne bih se menjao. Jer i to što nije ispričano nije ni bilo nešto.
Aha
Toliko