Grom iz vedra neba. Ma kakav grom…
– Sada su mi javili iz Kotora, umro je Petar Porobić – pozvao me Đorđe Perišić.
U trenutku neverica, šok, muk pa onda bes – zašto mora tako?
Rano. Ma šta rano, prerano, 28. maja je napunio 66 godina. Spremao se da iskustvo u organzaciji kluba i stručnom radu prenese Primorcu u kojem je igrao.
Upoznali smo se 1994. na sp u Rimu kada je imao zadatak da prati ženski vaterpolo. I to prijateljstvo, nekada intentivno a nekada kroz poruke, šale na društvenim mrežama se nije prekidalo. Vazda obazriv, gledao je korak napred, spreman da pita, da se posavetuje ali i da sam rešava.
Najbliže smo sarađivali kada je vodio SCG 2005. i 2006. Uvek se hvalim kako sam ga na trennigu u Montrealu, kada smo delili bazen sa Mađarima dužnicima iz Atine, nagovorio da ode do Kemenja i pozdravi ga.
– Posle finala će on doći do tebe – ubedio sam ga i tako je bilo.
Bile su to dve godine odličnog rada. Ta reprezentacija je imala takvu snagu da je malo ko mogao i da pomisli da može da izgubi. Pera je bio kralj kompromisa. Uvek mu je bila draga fotografija gde daje savete sa ivice bazena a sa jedne strane ruka na ramenu Vujasa a sa druge na ramenu Šapića.
Rezultati govore. Veliki stručnjak. Kada je Crna Gora bila predodredjena da posle 2008. preuzme dominaciju nije izdržao pritisak i rezultati nisu bili kako treba. Zlato na EP u Malagi i SL u Podgorici. U glavnom gradu je bio na svakom bilbordu, bio je istinska veličina crnogorskog sporta. A uspesi se ne praštaju.
Obrazovan, pravnik, sistematičan, bistar, analizirao je sve. I uvek obazriv u razgovorima. Posebno za medije. U Podgorici 2022. smo bili na ručku, snimali Zlatne kapice i uporno je govorio „ i onda je jedan igrač“ ili „ potom su neki momci“ ne želeći da pomene imena. Čak i kad se znalo da je sa Vujasem u noć pre finala SP u Montrealu, tumarao hotelskim hodnicima i da su zajedno našli rešenje za jedan mađarski štos, samo bi rekao:
– Jeste tako je bilo. Jedan igrač…
– Ma šta igrač reci Vujas
– Pa dobro, jeste to bio Vujas…
Ponosan sam što smo bili prijatelji. Prihvatao je šalu a znao je i da uzvrati. Kada je kćerki pričao neku zajedničku epizodu kojom je sve svalio na mene , duhovito je završio:
– Slušajte, možda se to i nije tako desilo, možda i nije Dejan bio kriv ali neka on to dokazuje.
Ponosio se prijateljstvima sa Vujasem, Dačom, Ćirom, Savićem, Šefikom, Acom…
– Ljutili su se kada su puno trenirali. A gledaj ih sada kako rade pored bazena.
I još nešto, baš onako
Pera nije voleo putovanja avionom. Znao je da dobro da pobeli kod turbulencija.
Pero je, kako kažu, životni put završio nalazeći se na nekoliko hiljada metara visine, u avionu. Brzo sleteanje nije pomoglo. Perina utakmica zvana život završena je na velikoj visini. Možda i to nešto govori.
Putuj prijatelju, bila je čast poznavati te i družiti se sa tobom.
Toliko
Dodaj komentar