Koji smo za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, ma kako se zvala, mogli samo jednom da navijamo na Evropskom prvenstvu…
O, mladosti – bez fudbalskih radosti.
Da se odmah razumemo, govorimo samo o seniorskom reprezentativnom fudbalu. Jer, ispisnici na koje se ovo odnosi imaju tu privilegiju da pamte Bari, kao verovatno – ovo je lišeno bilo kakve navijačke ostrašćenosti – najveći od svih uspeha ovdašnjeg loptanja bilo koje vrste. Makar zato što je njega najneverovatnije zamisliti da će se ikada ponoviti.
Dabome, mogli smo sebe i svetskim prvacima zvati, i to posle pobede nad Brazilom u finalu – možda će neko nekada snimiti film o Novom Zelandu, baš kao i Bjela o Montevideu – no bili su to, ipak, klinci…
Ali, frustracije zbog rezultata voljenih Plavih, pa Orlova, ovde su već postale hronične. A jedna od najvećih kaže: generacije rođene posle Tita imale su priliku da – i slovima – samo jednom navijaju za reprezentaciju svoje zemlje, ma kako se zvala, na Evropskom prvenstvu u fudbalu!
Bili smo suviše mali da bismo se sećali Francuske ’84 – primera radi, autor ovih redova rođen je baš na dan kada je njegov najpoznatiji sugrađanin, a aktuelni selektor Orlova, u meču sa domaćinom na tom turniru postigao svoj prvi gol na takmičarskim mečevima za reprezentaciju; a jedan drugi sugrađanin, tadašnji doktor nacionalnog tima Božidar Milenović, srušio se pored terena tokom utakmice i dva sata kasnije u bolnici preminuo.
Ostao je još samo onaj šizofreni nastup u Belgiji i Holandiji. A bilo je to još u prošlom veku! Istina, nije uvek bilo samo do naših fudbalera. Pobrinuo se za to i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, i ona Johansonova UEFA, nekad malo i domaći huligani, nekada razne Estonije i Azerbejdžani. No, teško da smo i sami svesni koliko je puno vremena prošlo od našeg poslednjeg učešća na kontinentalnim smotrama.
Recimo, tada smo i dalje mogli da odemo na more, a da ne pređemo niti jednu granicu. A naša država, koja će u međuvremenu još dva puta promeniti ime, dobiti nova obeležja i osamostaliti se, tada je još bila pod određenim sankcijama EU i SAD i nije bila članica UN. Još se nisu desili ni 5. oktobar, ni 11. septembar, datumi koji će zauvek promeniti domaću društvenu i međunarodnu geopolitičku sliku.
Gore pomenuta razočaranja zbog rezultata fudbalske reprezentacije mogli ste verbalno da izrazite u kafani, ali ne i na tviteru, a i tamo niste mogli da naručite, recimo, Marinkovu “Skitnicu“, koja još nije bila ni snimljena, ili Džejevu“ Imati, pa nemati“ (na primer, fudbalere na Evropskom prvenstvu), koja još nije bila ni napisana.
A kad smo već kod tvitera, Ilon Mask se tek spremao za osnivanje kompanije Tesla Motors, koja će kasnije postati najprodavaniji svetski proizvođač električnih putničkih automobila. Telefoni još nisu bili pametni i služili su samo da se na njih javite ili pošaljete SMS; arhivske snimke, osim na televiziji, mogli ste da gledate na VHS kasetama ili CD-ima, jer You Tube će nastati tek nepunih pet godina kasnije; a fotografije sa letovanja i dalje u prašnjavim albumima, pošto čak ni My space još nije postojao, kamo li modernije društvene mreže…
Evropsku uniju činilo je svega 14 od današnjih 27 članica (nijedan od naših suseda), a da bismo tamo putovali još su nam bile neophodne vize; nemačke marke bile su važeća strana valuta; cigarete su još mogle da se reklamiraju u Srbiji; ne za COVID-19, nego ni za njegovog pretka SARS tada još nismo bili čuli.
Za vanserijski spisateljski talenat Haleda Hoseinija niko na svetu nije znao; baš kao nijedno dete na planeti za Šreka, crtanog lika koji je tek bio u nastajanju. Monika i Čendler se još se nisu venčali, nakon što su shvatili da su, ipak, nešto više nego dobri Prijatelji; prvi album Pink (Ališa Bet Mur) samo što se bio zavrteo; “Porodično blago“ se i dalje premijerno emitovalo na javnom servisu, Gospodar prstenova nije bio ekranizovan ni prvim delom trilogije, beogradska pozorišna publika još je imala privilegiju da uživa u bravurama Bate Stojkovića i Radmile Savićević…
Majkl Džordan se tek spremao za svoj drugi i poslednji povratak košarci u Vašington Vizardsima, Duško Vujošević još nije bio ni započeo trofejni mandat na klupi Partizana, a Svetislav Pešić ni onaj prvi, na klupi reprezentacije, u sportu u kome se tada trojka još mogla postići sa 6,25 metara, a reket bio trapezoidnog oblika i u kome muško seniorsko zlato čekamo kraće nego nastup fudbalera na EP.
Bližile su se prve Olimpijske igre na kojima se odbojka igrala bez promena umesto poena i sa liberom, a na kojima će se naša muška reprezentacija popeti na vrh pobedničkog postolja. Za žensku odbojku tada nismo znali ni da postoji u našoj zemlji, a u međuvremenu ćemo postati svetska sila broj jedan.
U fudbalu je važilo pravilo zlatnog gola, a Srbija, naravno, još nije znala kako to izgleda imati predstavnika u Ligi šampiona. Novak Đoković je još bio u Minhenu i stasavao u akademiji Nikole Pilića, a Lionel Mesi će tek koji mesec kasnije prvi put preleteti Atlantik i stići na probu u La Masiju, baš kada će Žoze Murinjo načiniti prve samostalne korake u trenerskoj karijeri. U Mančester Siti je baš tih dana stigao Haland, ali Erlingov otac, Alf-Inge, pred sezonu u kojoj će današnji prvak Evrope ispasti iz Premijer lige.
Dušan Vlahović bio je u pelenama, Ivan Ilić i Strahinja Eraković u maminom stomaku, a Strahinja Pavlović i Lazar Samardžić još ni tamo. Koliko je samo velikih reprezentativnih karijera počelo i završilo se, bez učešća na kontinentalnoj smotri – Nemanja Vidić, Bane Ivanović, Nemanja Matić, Aleksandar Kolarov, Vladimir Stojković, Lane Jovanović, Nikola Žigić…
A čak 32 različite selekcije nastupile su u tom periodu na Evropskom prvenstvu. Među njima i Makedonci i Letonci, Island i Finska, obe Irske, Albanci i Slovaci… Grci su osvojili titulu, Velšani igrali u polufinalu.
Fudbalska reprezentacija naše zemlje odigrala je u međuvremenu 254 meča, učestvovala na četiri Mundijala (bez utakmice u eliminacionoj fazi) i za sve to vreme imala samo jedan jedini meč u kojem ju je pobeda vodila direktno na EURO – onaj protiv Škotske u baražu. Čak ni ovaj sutrašnji formalno neće imati tu težinu. Sa naglaskom na – formalno.
Upitaće neko zašto sve ovo sada pišemo. Jer, sve i da sutra veče pobedimo, poslovično oprezni će spuštati tenzije podsećanjem da ima još i taj Leskovac. Ako, pak, ne pobedimo, večiti optimisti, da ne kažemo utopisti će izvući džokera iz rukava i utešiti nas da ima još i taj baraž. Pogrešno! Jer niti su naši fudbaleri, od kojih nas više ništa ne može iznenaditi, u stanju da kod kuće izgube od ovakve Bugarske, niti su Izrael, Bosna i Hercegovina, Finska, Ukrajina (potencijalno) društvo za vađenje ako se iz ovakve grupe ne plasiramo. Zato je sutra sve na talonu.
Uostalom, zar simbolika, sama za sebe, ne govori dovoljno? Nju je bar uvek lako u svemu pronaći, ali ovde ona bukvalno bode oči. O plasmanu na Evropsko prvenstvo odlučuju baš reprezentacije republika koje su zajedno, kao jedna država, igrale na tom šampionatu 2000. godine. Predsednik saveza i selektor u prvom u nizu neuspešnih pokušaja da nas odvedu na EURO u ovom veku, sada su u obrnutim ulogama na suprotnim stranama. Jednom od njih je poslednja utakmica našeg državnog tima na evropskim prvenstvima bila poslednja takmičarska u reprezentativnoj karijeri, drugom je poslednja koja nas je odvela na EP bila ujedno i oproštajna u nacionalnom timu.
Zato Orlovi, u ime svih nas iz osamdeset i neke, računamo na vas!
Možda je „kad, ako ne sad“, a možda, videvši pre neko veče u Notingemu da nam budućnost baš i nije svetla, „sad, pa ko zna kad“.
Dodaj komentar