Slobodan Igrutinović: Jesmo li na dnu ili ima još?

Pre nekoliko dana bio sam na tribini Saveta za štampu i potpuno se šokirao onim što sam tamo čuo. Monitoring koji ovaj Savet sprovodi pokazao je da su srpske novine u 2016. godini, čak 5.477 puta prekršile novinarske kodekse. A u pitanju je istraživanje koje obuhvata samo osam novina sa nacionalnom pokrivenošću.

Ne smem ni da zamislim kakvi bi rezultati bili kada bi se obuhvatili  nedeljnici i lokalni mediji, a da ne govorim o portalima. Prednjači jedan tabloid (ne bi da mu pominjem ime) sa više od 1.200 prekršaja za godinu dana. Nije teško izračunati da je to nešto manje od ćetiri prekršaja dnevno. Naravno i bez ovog istraživanja mi koji se bavimo ovom profesijom nekoliko decenija, vrlo dobro znamo da nam novinarstvo nikada nije bilo na niižim granama, ali ove cifre neumoljivo pokazuju da je stanje bukvalno nepodnošljivo.

Na moje pitanje kakve mere protiv prekšilaca može da preduzme Savet za štampu, i koja su mu ovlašćenja dobio sam odgovor da Savet može da izrekne javnu osudu prekršioca i da traži objavljivanje demantija ili izvinjenja ako je objavljena neistina ili ozbiljnije narušen nečiji ugled.

Svi znamo kakva je sudbina demantija i izvinjenja. Bolje da ih ne objavljuju u tamo nekom ćošku i u najsitnijem fontu. Kada pitate može li neko u ovoj državi da zabrani rad nekome ko sistematski urušava ne samo ugled ove već devastirane profesije, već permanetno siluje istinu, širi nemoral, krši  najelementarnija ljudska prava, prava deteta, pravo na privatnost – dobijate uvek isti odgovor. Zabrana rada nekom mediju predstavljala bi ugorožavanje prava na slobodu govora, što spada u osnovna ljudska prava, a što je opet regulisano famoznom Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Isto to kaže i REM kada su u pitanju gadosti koje gledamo na televizijama.

Ljudi moji, “čuvari slobode govora”  pozivaju se na Konvenciju, koja je često na udaru javnosti i u onim zapadnim zemljama koje su na ovim prostorima sinonim demokratije. Mi dakle, moramo da poštujemo akt koji nije dobar ni onima koji su ga napisali. Srbija još uvek nije član te Unije, a drži se istog kao pijan plota. Ko je bre ovde lud?

Može li neko da kaže jasno i glasno da mi nismo u obavezi da taj akt poštujemo  sve dok ne postanemo članovi EU. Ako taj dan ikada osvane, u šta lično sumnjam.

Slažem se da treba da uvodimo evropske zakone ne zbog Evrope već zbog nas. Ali zašto naša gospoda političari ne bi prvo uveli evropske zakone o borbi protiv korupcije, o sukobu interesa, o nezavisnom pravosuđu, o poreklu imovine, pa tek onda o medijima. Neće naravno, jer ti zakoni se odnose baš na njih, a pričom o slobodi medija baca se prašina u oči onima koji, kobajagi kontrolišu šta oni rade. U medijskom mraku najlakše je kontrolisati medije, a za svaku otkrivenu aferu okriviti “tamo neki tabloid ili portal koji piše gluposti”. I svi postajemo tabloidni  novinari i svi se valjamo u kaljuzi koju su nam oni napravili.

Kako da se oslobodimo taloga koji nas davi, kako odvojiti žito od kukolja?

Čini mi se da je rešenje jako prosto. Jednostavno fali neko sa mačem da preseče taj  “Gordijev čvor”. U ovom slučaju rešenje se zove “novinarska licenca”. O njoj se godinama priča, ali niko da tu priču pokrene sa mrtve tačke. Udruženja se bave  međusobnim svađama, podelama, svakog dana dobijamo neku novu asocijaciju, svako priča neku svoju priču, a niko da se pozabavi suštinskim pitanjima.

Svaka profesija ima pravo na samokontrolu – advokati, lekari, arhitekte, inženjeri, svi imaju svoje komore koje izdaju licence za rad i koje im mogu biti oduzete u slučajevima težeg kršenja etičkih kodeksa. Samo novinari nemaju to pravo. Zašto?

Opet se saplićemo o famoznu konvenciju: svako ima pravo da piše i govori šta hoće. Ma pazi majku mu? Zamislite da takvu slobodu uživaju lekari? Pa neki kasapin uzme nož i proglasi se za hirurga. Ili neki moler počne da crta projekat zgrade i proglasi sebe za inženjera. Kuda bre to vodi?

Svaka budala danas može da napravi sajt ili blog, da napiše brdo gluposti i kaže da je novinar (što se svakodnevno i dešava). Što je najgore naši se političari više bave škrabotinama takvih “novinara”, nego što čitaju ozbiljnu štampu. Umesto da podrže ideju da se uvedu licence, pa da se i oni oslobode raznih “pacijenata”.

Znam da će odmah “evropejci” reći da bi to bilo uvođenje cenzure. Hajde da se ne lažemo. Cenzure ima više nego ikada, ne samo kod nas već u čitavom svetu. Ali ako novinari sami određuju granicu preko koje se ne može ići, onda to nije cenzura, to se zove samokontrola. Cenzura je samo onda kada tu granicu određuju političari. Ja se kao novinar zalažem za takvu samokonntrolu, pa neka me optuže da sam nedemokrata i zagovornik diktature.

Siguran sam da bi ovakvu ideju podržalo mnogo novinara ne samo kod nas već u čitavoj Evropi. Zašto ne napravimo anketu pa da vidimo ko je ZA? Pa da na osnovu rezultata takve ankete povlačimo buduće poteze.

Jesmo li za Evropu? Jesmo. OK, hajde onda da pokrenemo inicijativu, peticiju ili nešto slično Evropskom parlamentu da se ta famozna  konvencija izmeni, dopuni, usavrši, jer ovakva kakva je, daje punu slobodu neznalicama da pišu gluposti kakve požele i da se predstavljaju kao novinari iako nemaju završen ni  jednomesečni  novinarsku kurs.

Zašto svi ćutimo i niko ništa ne preduzima? Slažem se da svi u podsvesti imamo  Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruviju, Milana Pantića… Šta će nam deca jesti ako ostanemo i bez te jadne novinarske platice? Ali ima li kraja toj našoj trpeljivosti? Ima li granicu to poniženje koje svakodnevno trpimo, kada nam politički podobni urednik kaže “ovo neće da  može”?

Hoćemo li jednom podići glas i pokušati da se oslobodimo “mangupa u sopstvenim redovima”?

Možemo li to?