Ima neke sudbinske koincidencije da se na dan (26.jula) početka najvećeg sportskog događaja, Olimpijskih igara, put večnosti otisnuo jedan od najvećih sportskih novinara Srbije, ali i nekadašnje Jugoslavije, Mihailo Miša Vasiljević. Zatvorio se jedan prebogat životni i profesionalni krug, skoro do poslednjeg daha ispunjen nepatvorenim talentom, veštinom baratanja i težinom pisane reči. Ne samo u njegovom fudbalu i šahu.
U neka prošla, da ne kažem lepša i normalnija vremena, ako si hteo da se oprobaš u novinarskom poslu, lestvicu kvaliteta, i to izuzetno visoko, postavio je majstor, kome su prosto vrcali komentari, kritike, osvrti, neobični izveštaji, intervjui…Rutinski i originalno. Jednostavno i komplikovano. Toliko dobro i značajno da su se nestrpljivo čekali još „vrući“, prvi večernji, novinski primerci, da se baci oko šta je pisao, koga i zašto je potkačio ili literarno, s merom i lepo, podigao na pijedestal. Ono što je Miroslav Radojčić bio za „Politiku“, Miša je značio „prekoputa“, za JSL „Sport“ odnosno kuću „Borbe.“ Bardovi kakvih odavno nema, a koji su nebrojeno puta znali da „šahiraju“, u Makedonskoj ili na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa.
Miša Vasiljević je rođen u srcu Šumadije, 1933. u Kragujevcu, gde je završio tradicionalno čuvenu gimnaziju. Svršenog maturanta, put daljeg školovanja, logično je poveo ka Beogradu i studijama medicine, kojima su se isprečila crno – bela polja. Možda neki beli mantil ne bi ostao večito da visi na nekom čiviluku u ćošku, da nije bilo šahovske strasti. Tolike da ponese titulu omladinskog vicešampiona one velike zemlje i zvanje majstora. A odatle ga je delilo samo pola koraka do večite preokupacije. Preko šaha, izveštavajući sa turnira u Heistingsu 1958. ulazi u svet novinarstva i nekadašnjeg „Sporta“, gde je proveo ceo radni vek i prošao sve nivoe. Počevši kao „mali od palube“ do dva mandata glavnog i odgovornog urednika.
Imala sam sreću da Mišu, pre odlaska u penziju, malo „zakačim“ na trećem spratu zgrade u srcu Beograda, gde se više od sedam decenija pravio čuveni sportski dnevnik. Za respekt je uvek bio, ali ne i za strah i trepet, pa bili i početnik. Osim kada je trebalo da sticajem koncepcije, stranu, recimo komentara, „delite“ sa njegovom malenkošću. A Miša se nije previše obazirao na redove, kada se dohvati teme, to je teklo, kao reka…Kakvih 60 redova, može to i duplo više…Postulati pisane forme ove profesije su za pacere. Iskreno, nisam bila mnogo bolja, ali posle samo mesec dana, nisam baš smela da tako „sipam“. Elem, jednom, zovu me hitno sa preloma (neposredna faza pre štampanja),kažu „curi“ druga strana „Sporta“. Kad tamo, imam šta da vidim, hajde, najlakše skratim sebe, ne „visi“ puno, ali šta ću sa Mišinim šahovskim ili fudbalskim elaboratom. Nisam se malo preznojila i, potrajalo je…A, da je bilo jednom, još i nekako, ali…Malo je reći da mi je imponovalo da mi tekst tada bude uz pisanije Vasiljevića. Međutim, koliko smo oboje „poštovali količinu“, ne bi stali ni na format kvadratnog metra. Zbog mog skribomanisanja, jedan kolega, koji odavno nije među nama, kada mu je pukao film od mojih „viškova“, rekao mi je da se ponašam kao Mišina vanbračna ćerka. To mi je bio i ostao jedan od najvećih (novinarskih) komplimenata, jer, nije bila samo stvar u dužini mojih rubrika…Kao što nikada nije bilo ni kod Miše.
Kod njega je bilo fudbala do mile volje i do najsitnijih detalja, poznavanja prilika i neprilika. Ali i drugih sportskih tema, kako bi mu već nešto „naletelo“, a prsti lako zasvrbeli da udaraju po tastaturi pisaćih mašina. A šah, pa bio mu je više od igre, neka unutrašnja potreba, želja za opuštanjem, ali i sitnim takmičenjem, u vreme kada se definitivno okrenuo novinarstvu. Član redakcije „Sporta“ nekada je bio i velemajstor Dragoljub Janošević, kojije svojevremeno imao pozitivni skor sa svim svetskim prvacima. Jednom Miša i čuveni Gane, kao članovi selekcije Beograda, krenu u Nemačku na neki turnir. Veče pre starta, inkognito, odigraju u nekom amaterskom klubu neobavezni „cuger“. I ništa ne bilo „vau“, da na startu turnira u prvim redovima gledalaca, nisu prepoznali viđene gradske „face“, kojima su prethodno održali šahovsku lekciju predstavljajući se kao najobičniji šahovski ljubitelji.
Ako je šah „razmenjivao“ sa Ganetom, nije bila mala stvar biti urednik fudbalske rubrike, ali i zamenik Ljube Lovrića, predratnog reprezentativnog golmana. Nešto kasnije, Vasiljević će 80-ih prošlog veka, postati prvi čovek „Sporta“. Tokom karijere, izverštavao je sa najznačajnijih sportskih događaja, svetskih i evropskih fudbalskih šampionata, ali i Olimpijskih igara. Prvi je dobitnik nagrade „Zlatno pero“ (1985) Udruženja sportskih novinara Srbije, a godinu dana kasnije i Oktobarske nagrade grada Beograda. Pre dve godine, poneo je i nagradu za životno delo USNS.
Bavio se i publicistikom, od monografije o FSB, preko knjiga sećanja o šampionatima Sveta, pa do zapisa o legendarnom Draganu Džajiću.
Mišina dugogodišnja životna saputnica bila je Olga Vasiljević, takođe novinar, a nekada urednik u „Politici.“
Mihailo Miša Vasiljević će biti sahranjen u ponedeljak 29. jula u 13.30, na beogradskom groblju Lešće.
Dodaj komentar