Na vest o smrti doajena niškog sportskog novinarstva Dušana Markovića
Elementarno poznavanje biologije, negde duboko u mojoj podsvesti, oduvek je držalo spoznaju da će jednom doći dan za pisanje ovih redova. A ima par meseci kako je postalo jasno da se taj dan sasvim približio.
Pa ipak, to ove trenutke ne čini ništa manje teškim. Prvi tekst za koji sa sigurnošću znam da ga neće pročitati on, kroz čije je ruke prošlo najviše mojih ikada napisanih tekstova.
I ne bi mu se dopao. Pre svega, biće predugačak za njegov ukus. Eh kako bi to njegove uredničke „makaze“ recnule. Ali, ne mogu o Duletu baš u dve-tri reči. A drugo, ma koliko da sam se mangupski ogradio ovim naslovom, biće i previše lično. Patetiku na stranu – ta reč ionako negativnu konotaciju ima samo u engleskom jeziku; u izvornom značenju, to je pojam grčkog porekla definisan krajnje pozitivnim odrednicama – ali čuvenu zamku u ovakvim situacijama, da ću, pišući o njemu, previše govoriti o sebi, nema šanse da ću uspeti da izbegnem.
Tu granicu teško da mogu da napravim, baš kao što mi je nemoguće da razgraničim i precizno definišem šta je tačno on meni predstavljao. Ako je njegova Biserka mojim roditeljima više puta naglašavala da sam ja njegov „treći sin“, da li je suviše pretenciozno reći da je on bio „moj treći roditelj“? Može li se objasniti da vam je neko toliko dobar drug, iako je među vama tolika razlika u godinama? Kako objasniti da vam je neko toliko blizak, a da se nikada niste usudili da mu se obratite na „ti“?
Zapravo, znam. Ipak može, ne čak ni u tri, nego u dve reči. Tako banalne, a tako teško dostižne. Trenutno ne mogu da se setim nekog kome bi više pristajale. Bio je – dobar čovek.
Tipičnog novinarskog uzora nikada nisam imao, ali da – pošto sam ja oduvek znao čime želim da se bavim u životu – kada me je otac kao klinca koji se tek zaljubio u fudbal dovodio na stadion, više od igrača za koje smo navijali iz lože, moju pažnju privlačio je gospodin sa prepoznatljivim brkovima, uvek u odelu, sa crnom akten-tašnom, koji se peo sprat iznad nas i koji je na Čairu dočekivan sa posebnim poštovanjem.
Retki su novinari čiju karijeru u toj meri obeleži samo jedan sport, a još ređi oni koje toliko odredi jedan klub. Nemoguće je govoriti o Dušanu Markoviću, a ne pričati o Radničkom, baš kao što nije bilo moguće snimiti neki od brojnih filmova o nedavnoj stogodišnjici kluba, a da makar jedan segment ne bude posvećen i Duletu. Jedinom novinaru, i uopšte jedinom čoveku uz fizioterapeuta Koceta, koji je prisustvovao svim evropskim utakmicama Reala sa Nišave osamdesetih godina prošlog veka.
Postoji priča da je dugogodišnji prvi operativac kluba Miodrag Knežević Knez, kada je pravio spisak za odlazak na gostovanja, od Ljubljane i Rijeke do Skoplja, od Zagreba do Splita i Sarajeva, pod broj jedan upisivao Duleta Markovića, pa onda redom igrače, trenere i ostalo osoblje. Svima je nama Radnički u srcu, ali smem da se zakunem da ga niko nikada iz naše branše nije voleo kao on. Gotovo do poslednjeg dana je pitao za dešavanja u klubu, sekirao se kada bi Radnički gubio, ovu najnoviju brigu oko opstanka u Superligi, eto, nije dočekao…
Novinarsku karijeru počeo je 1969. godine u omladinskom glasilu „List mladih“. Već godinu dana kasnije prešao je u Narodne novine i, kako je uvek isticao, mnogo naučio od Miloša Bajagića i Srećka Taritaša. Kakva je to redakcija bila – Timošenko, Zoza, Prota… Drim tim. Diplomu Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja nadgradio je fudbalskom specijalizacijom i sticanjem zvanja višeg fudbalskog trenera, koje je u to vreme, u onoj Jugoslaviji, imalo tek desetak ljudi (cimer na studijama bio mu je Milan Živadinović). Bilo mu je važno da bude stručan u onome što piše, pa su njegove ocene i komentari zato imali posebnu težinu.
Dve i po decenije bio je na mestu urednika sportske rubrike, između ostalog i u najvažnijem periodu mog novinarskog sazrevanja. Kakva je samo bila privilegija osetiti, danas nažalost izumrlu, atmosferu jedne prave redakcije. Dule bi ujutro, posle kolegijuma, ubacio beli papir u pisaću mašinu, otkucao nadnaslov, pa ostavio tekst da se „krčka“, dok bi odigrao koju partiju šaha sa Draganom Veljkovićem. Onda bi se uglavnom vratio nekom od svojih prepoznatljivih naslova Poveli, pa stali, Gostima slađe parče, Od gotovog veresija, Drama u finišu, Buđenje u nastavku, Gosti kući pevajući, Nišlije bez daha, Čun se ljuljnu, pa opet red šaha, pa neki red teksta, sve dok u rano popodne u redakciju, nakon obavezne kafice u nekoj od gradskih bašti, ne bi uleteo Zoki Petković, sa nekom ekskluzivom koju Dule nije mogao da odbije, iako bi redovno progunđao da je, dok se Zoki nakani da napiše, „Kosovska bitka odavno završena“. Pa onda njihove prepirke oko dužine teksta, koje bi se uvek završavale tako što bi Dule trknuo kući na supicu i salatu, dok Zoki ne napiše bar duplo duže nego što mu je rečeno, ali tako da se tu nije ni moglo, a ni trebalo intervenisati.
Niš je tada imao više ozbiljnih učesnika evropskih takmičenja nego danas superligaša, ali generalno, ne samo u sportu, bilo je to mnogo lepše vreme u odnosu na ovo sumorno koje danas živimo, kada su odstustvo pre svega stida, a onda i obrazovanja u direktnoj korelaciji sa materijalnim bogaćenjem i društvenim napredovanjem. Mnogo se promenio ovaj moj voljeni grad – prozlio, uprostačio, anestezirao – da ne mogu više da ga prepoznam. Dule je često ostajao zarobljen u tim, nekim prošlim vremenima i znam koliko me je to nerviralo kada bismo o tome diskutovali, ali sada, iz ove perspektive, čak mu i zavidim na tome.
Tri su detalja koja su možda i presudno odredila moju karijeru, a vezana su za moj odnos sa Duletom. Događaj prvi, leto 2000. godine. Ja sveži gimnazijalac, posle završenog prvog razreda, počeo da dolazim u redakciju, što se kaže, da pečem zanat. Urednik rubrike tada je bio Slobodan Nestorović. Kaže on meni jednog dana, više i ne znam da li zato što nije imao čime pametnijim da me uposli ili je to bila neka štih proba, da se, sa naglaskom na „ako me ne mrzi“, prošetam popodne i ispratim nekakav turnir sindikata u stonom tenisu, ili nešto slično – da, tada su novine pratile čak i takve događaje – na šta sam ja, verovatno sa već nekim ranijim planovima, odgovorio: „Hoću, ako me ne mrzi“.
Dule je nešto kucao, pa samo kratko podigao glavu, a taj pogled nikada neću zaboraviti. Pogled koji je vrištao „ko si bre ti da tebe nešto mrzi, balavče jedan, ima da ideš i da pevaš što smo ti ukazali takvu čast“. Da se razumemo, ja baš i nisam neko čiju odgovornost treba dodatno podsticati, ali naravno da sam otišao i tog, i svakog drugog popodneva tokom ove 23 godine, nikada ne potcenivši niti jedan događaj o kome sam pisao.
Događaj drugi, jesen 2003. godine. Ja upisao prava, to je onaj najduži raspust koji imate između škole i fakulteta. Posao me je toliko uzeo pod svoje da nisam umeo da se otrgnem, iako su u mojoj glavi prioriteti bili sasvim jasno određeni. Počela su predavanja, bližio se prvi ispitni rok, a ja sam osećao da gubim tlo pod nogama, panika je bivala sve veća. Bio je neki početak decembra, Dule me je pozvao u stranu i rekao: „Sad ideš kući i ne pojavljuj se ovde dok ne položiš ispit“. Sledeća scena, mesec i po dana kasnije, Dule iz kancelarije u kancelariju ponosno nosi moj indeks sa desetkom iz Sociologije kod čuvenog profesora Stanimirovića i časti kafom cele Narodne novine, od prizemlja do drugog sprata.
Ko zna, da nije bilo ovog drugog, da li bi uopšte došlo do trećeg događaja. Jun 2010. godine, ja tek diplomirao i ponovo u bezvazdušnom prostoru. Šta sada? Porodični kum nudi mesto pripravnika u njegovoj advokatskoj kancelariji, meni duša tamo neće, Dule me ponovo zove na razgovor i kaže: „Duki, ja ću za koji mesec u penziju, želim da me ti naslediš na mestu urednika.“ Srce da eksplodira, mozak upozorava da se od toga neću hleba najesti, bliski ljudi me savetuju „prihvati ako toliko želiš, pa nije to odluka za čitav život“. I evo, 13 godina kasnije, stvarno se pokazalo da nije, da se iz ovog posla, kad ti uđe u krv, baš može izaći. Kako da ne. Uvek je verovao u mene, u moju mladost, a moja Ljubica ili, što se narodski kaže, njena duša najbolje zna koliko sam se opteretio da to poverenje nikada ne izneverim.
Njegove lekcije bile su brojne. Od najbanalnijih finesa u pisanju, „samo je jedan šampion u državi, a pobednici nižih liga su prvaci“, u čemu i danas greše mnogi koji pokušavaju da se bave ovim poslom, ili „šta će ti ovo sastaju se u okviru petog kola, piši prosto, u petom kolu“… Do onih životnih. Stalno mi je govorio da kod kolega gledam kako ne treba; da je novinarstvo kombinacija talenta i zanata i da se ne može naučiti ni u kakvim školama, što je potkrepljivao egzaktnim brojevima svršenih diplomaca departmana žurnalistike Fakulteta političkih nauka u Beogradu koji nisu uspeli u Narodnim novinama; da u novinarstvu ne postoje nikakvi izgovori prema čitaocima; da se u pisanju nikada ne smemo svetiti nekome zbog ličnog sukoba…
Delio je lekcije i sopstvenim primerom, što će najbolje ilustrovati jedna nesvakidašnja anegdota. Dule je neretko prvi dobijao informacije iz Radničkog, jednom prilikom njegov izvor mu je javio sledeće: novi predsednik kluba biće Goran Vesić. Počeo je da se preispituje ko je taj Vesić, nije mogao da se seti nekadašnjeg fudbalera Radničkog. Meni je pogađate ko pao na pamet, jedan jedini, i tada visoki funkcioner vladajuće, samo neke druge stranke. Da nevolja bude veća, i jedan i drugi su rodom iz Kruševca. I sutra u „Narodnim“, na naslovnoj strani, izađe „ekskluziva“: Goran Vesić predsednik Radničkog, sa sve slikom današnjeg ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, doskorašnjeg zamenika gradonačelnika Beograda. Bio je to veliki gaf, ali Dule je došao na posao, svakoga gledao u oči i prvo što je uradio, pozvao je telefonom ovog fudbalskog Vesića, rekao „ja sam taj i taj, pogrešio sam bez loše namere, molim vas primite moje izvinjenje“. Treba li da napominjem da su nakon toga imali vrhunsku komunikaciju i saradnju?
Šlag na tortu kojom je ispraćen u penziju, posle okruglo 40 godina rada, bila je nagrada Udruženja sportskih novinara Srbije za životno delo. Te se nagrade i danas dodeljuju, konkretno ove godine dobilo ih je šestoro naših kolega, prošle petoro, sve doajen do doajena sa velikim „D“, ali tada je princip bio da dobitnik može biti samo jedan, a odluku je, kao predsednik žirija, potpisao veliki Marko Marković. Na to je Dule bio posebno ponosan.
I nakon odlaska u penziju, viđali smo se i družili redovno, bar jednom mesečno, uglavnom uz čuveni pasulj, mućkalicu ili svadbarski kupus, u restoranu Mašinca na Delijskom visu. I nije mi bilo dosadno da i po više desetina puta slušam iste priče i anegdote koje su obeležile njegov život i karijeru:
-kako je čuveni ruski pesnik Evgenij Jevtušenko, na poluvremenu polufinalne utakmice Evropskog prvenstva 1976. godine u Beogradu, pri vođstvu Jugoslavije protiv Nemačke od 2:0, impresioniran sjajnom igrom naše reprezentacije, napisao pesmu koju mu je poklonio, ali ju je Dule, prilikom nekog preseljenja zaturio i to nikad nije prežalio;
-kako je sa Pericom Krstićem i Tašom Joksimovićem rent a car-om proputovao Italiju tokom Svetskog prvenstva 1990. godine, odakle je izveštavao sa posebnim konekcijama u našoj reprezentaciji, preko Dragana Piksija Stojkovića, koji ga je posebno poštovao i Vlade Stankovića, tadašnjeg portparola naše reprezentacije, čijim se prijateljstvom Dule posebno dičio;
-kako ga je Duca Nenković dva puta vodio da snimaju rivale Radničkog u Kupu UEFA, u Staru Zagoru i Napulj;
-kako mu je bata Ivko Glišović za 14-godišnjeg Piksija tvrdio da će biti najveći igrač, jer „kada primi loptu, bata Ivko vidi dva do tri rešenja, a Piksi uvek odigra nešto četvrto, koje zapravo ispadne najbolje“;
-kako je sa gostovanja Grashopersu morao da pošalje sedam izveštaja raznim novinskim kućama, te ga je neki naš gastarbajter Pajkić vozio dvesta na sat da bi stigao na avion, pa su proklizali kolima i sleteli u neku livadu;
-kako je pred čuveno polufinale sa Hamburgerom telefonom zvao Branka Zebeca u Nemačkoj za intervju, pa mu je Brankova supruga, uz obrazloženje da „on spava jer je malo popio“, dala izjavu u njegovo ime i skautirala rivala bolje od Murinja, čak dala Drizi „puškicu“ kako da u mali džep stavi Hrubeša;
-kako je izveštavao sa sarajevske Olimpijade, zagrebačke Univerzijade, Evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji…
Nedopustivo je da nije napisao knjigu, makar o pohodu Radničkog u Kupu UEFA. Mnogi su pokušavali da ga nateraju, ali nije im uspelo. I to je bio Dule.
Rođen pre 77 godina minus tačno jedan mesec u selu Trbunje kod Blaca, bio je preponosan na svoj kraj, gde je često boravio. Ti Topličani su čudo, povezani kao pupčanom vrpcom, svuda ih ima i drže se zajedno. Svojevremeno je na svakoj klinici imao bar po nekog od „svojih“ lekara gde je „nogom otvarao vrata“ i pomagao svojim prijateljima u nevolji, ali i na svakom fakultetu nekog od „svojih“ profesora koje bi zamolio da drugim očima pogledaju neko dete kao da pita za svoje rođeno…
Znam koliko će ovo kliše da zvuči, ali bio je divan suprug, posvećen otac, pažljiv svekar, međutim uloga njegovog života bila je uloga deke. Koliko je nežan i brižljiv bio prema svom unuku prvencu Bogdanu, pokazali su njegov sin i snaja Ljubiša i Ana, kada su dobili svog drugog sina. Baš tako, ovom planetom od tada hoda još jedan Dušan od tih Markovića.
Nije zaslužio sve te tragedije koje su ga snašle u smiraj života, pa onda još i tu užasnu bolest. Mnogo je propatio, ali je i mnogo snage bilo u njemu. Decembra 2021. godine, uložio je veliku energiju da okupi desetine kolega iz „onih“ nekadašnjih, „njegovih“ Narodnih novina, gde bi drugo, nego u restoranu Mašinca, kluba prema kome je poslednjih godina gajio posebne emocije i kome je agilno pomagao u radu. Te večeri, srce mu je bilo puno, jednako koliko i oči suza. Ali, ponovo se smejao i ponovo je zapevao. Voleo bih da mi, kadgod pomislim na njega, ta slika bude prva u glavi.
Neka mi naša, pravoslavna vera oprosti. Kažu da je njena veličina upravo u različitim tumačenjima, a ja sam nekako uvek preskakao onaj deo šta biva posle smrti. Nikada nisam želeo da o tome razmišljam. Ali, ako je Dule sada negde sa svojim Stevanom i Biserkom, onda je stvarno na nekom boljem mestu.
Dušan Jocić
Dodaj komentar