Nakon što je pobedom u Lisabonu fudbalsku reprezentaciju Srbije odveo „direktno u Katar“, kako se to sportskim žargonom kaže, na Mundijal koji će se održati naredne 2022. godine, Dragan Stojković Piksi nekoliko dana bio je heroj nacije. Taj status on nije zaslužio isključivo zbog rezultata koji je reprezentacija koju predvodi ostvarila, jer to je pre četiri godine pošlo za rukom i Slavoljubu Muslinu, nego i zbog načina na koji je njegova ekipa to uradila. Možda i prvi put od kada se takmiči pod zastavom Srbije naša fudbalska reprezentacija igrala je fudbal koji je dopadljiv za gledanje, koji pruža estetski užitak svima koji ga gledaju i koji je u skladu sa savremenim trendovima fudbalske igre. Piksi je uspeo da zaseni čak i velikana trenerskog poziva Radomira Antića, čiji selektorski mandat se takođe pamti po igrama koja su sledile postulate modernog fudbala. Stvar je u tome što su posmatrani u kontekstu stanja u srpskom fudbalu koje se ne menja decenijama Piksijevo opredeljenje i pojedini taktički potezi bili prilično revolucionarni. Piksi je uz pomoć fudbalera na terenu razvejao magle koje su se nad srpskim fudbalom nadvile i srušio dogme kojih se srpski treneri drže poput matematičkih aksioma, a neki i kao svetog pisma. To su dogme koje su u fudbalskoj javnosti poznate pod popularnim nazivom batađorizam, po bivšem fudbaleru Crvene zvezde, bivšem selektoru reprezentacije SR Jugoslavije i dugogodišnjem direktoru trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije.
U kratkim crtama govoreći, batađorizam se karakteriše sledećim elementima. Umesto izgradnje igre iz poslednje linije, preskakanje igre. Umesto napadačkog opredeljenja, defanzivna orjentacija; treba igrati bojažljivo, tvrdo i sporo, jer najvažnije je ne primiti gol. Sastav tima obavezno sa čvrstim i stamenim štoperima, dva zadnja vezna sa ulogom defanzivnih osigurača i sa defanzivno odgovornim krilima koja su sposobna da se vraćaju u tzv. duple blokove i pretvaraju u bekove. I bočni bekovi u srpskom fudbalu obučavaju se prema taktičkim kalupima koji su odavno prevaziđeni. Srpski bekovi izgledaju kao da su kopije pomenutog Milovana Đorića koji je fudbal igrao šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Dva vodeća srpska kluba već godinama u svojim redovima nemaju domaće bekove koji znaju da upute „krštene centaršuteve“. Gotovo svi superligaški timovi pomenutih taktičkih rešenja drže se kao pijan plota. To je nažalost bio kalup koji su sledili i mnogi selektori A reprezentacije. Kod tipičnog batađoriste Radovana Ćurčića mesta u timu nije bilo za Dušana Tadića, jednog od najboljih asistenata u istoriji evropskog fudbala. Kod Slavoljuba Muslina u timu nije bilo mesta za Sergeja Milinkovića Savića, jednog od najtalentovanijih veznjaka naših dana.
Kod najvećeg broja naših trenera, na veliku žalost ljubitelja fudbala, u timovima koje treniraju nema mesta ni za jednog plejmejkera, a kamoli za dvojicu kreativaca. Mnogi naši treneri od toga da u timu u istom trenutku imaju dva kreativna igrača sličnih karakteristika beže kao đavo od krsta. Uostalom, godinama slušamo kako mnogi naši stručnjaci forsiraju priče o tome da Dušan Tadić i Sergej Milinković Savić ne mogu u isto vreme da budu na terenu. Piksi je pokazao da ne samo da je moguće da pomenuti fudbaleri igraju zajedno, nego je pokazao da ni treći igrač sličnih karakteristika, dakle kreativno orjentisan veznjak, ne mora da bude višak; na nekoliko mečeva Tadiću i SMS selektor je na terenu pridruživao i Filipa Đuričića, koji je pritom igrao na poziciji desnog spoljnjeg fudbalera, odnosno tzv. krilnog beka.
Piksi je pokazao da fudbal ne može biti sveden na taktičke šablone i da šabloni postoje da bi se rušili. On je pokazao da ne postoji formula koja određuje koliko kreativnih a koliko defanzivno orjentisanih veznjaka svaki tim mora da ima da bi igra bila taktički izbalansirana. Time što je doneo odluku da u svakoj utakmici napada bez obzira na ime i snagu protivnika, Piksi je pokazao da u fudbalu mnogo toga počinje stavom koji se zauzima. On je jasno pokazao da protivnike treba poštovati ali da ih se ne treba plašiti. Piksi je pokazao da treba držati loptu u posedu i napadati. On na tom planu nije izuzetak u svetu fudbala. Zar to ne pokazuju treneri poput Gasperinija koji igrački kvalitetnije i znatno skuplje timove znaju da sateraju u mišiju rupu i nateraju ih da se panično brane.
Piksi je pokazao da su sve pomenute batađorističke taktičke odstupnice zapravo alibi priče. One su izraz nedostatka hrabrosti da se izađe iz zone komfora i zakorači izvan fudbalske žabokrečine. Srpski treneri gaje palanački mentalitet. Prema Radomiru Konstantinoviću, palanka je obeležena strahom od novoga, kao stvaralačkog i nepoznatog. U palankama važi pravilo da nema ničega s one strane brda. Za većinu srpskih trenera, čast izuzecima, važi pravilo da nije bitno šta se događa s one strane grčevite borbe za opstanak u najačoj ligi koja se iz godine u godinu proširuje preko svake mere. Oni, doduše i istine radi, i nisu u prilici da iskorače izvan okvira fudbalske palanke budući da ih predsednici i vlasnici klubova smenjuju nakon nekoliko poraza. U mnogim klubovima tokom jedne sezone treneri se menjaju kao na traci. Na ruku im svakako ne idu očajni tereni na kojima je moderan fudbal zapravo nemoguće igrati. To znači da je pored promene mentaliteta i stava svih koji se fudbalom bave, za nadgradnju srpskog fudbala modernim trendovima itekako potrebna i baza. Umesto jednog nacionalnog stadiona, srpskom fudbalu je potrebnije na desetine malih stadiona, poput stadiona TSC u Bačkoj Topoli.
Prethodni tekst o Piksiju (Piksijev momentum) počeli smo navodeći Lenjinove reči o tome da revolucionari ne smeju da propuste trenutak pogodan za pokretanje revolucije. Da li je Piksi iskoristio momenat i zaista započeo revoluciju u srpskom fudbalu, to ćemo tek saznati. Jer, prema teoriji događaja francuskog filozofa Alena Badjua, to da li su politički događaji kojima se menja zatečeno stanje stvari zaista bili revolucionarni prepoznaje se tek retroaktivno, nakon što se događaj već odigrao. Događaj ima revolucionarne konsekvence tek ako u potpunosti promeni način života aktera koji su u njemu učestvovali. Kada to prepoznaju, akteri događaja postaju revolucionarni subjekti. Nema sumnje u to da su reprezentativci Srbije prepoznali promene koje su došle zajedno sa novim selektorom i da će u skladu sa tim oni nastaviti da pružaju odlične partije koje će biti dopadljive i prijatne za gledanje.
Da li je Piksi započeo revoluciju u srpskom fudbalu, to ćemo, međutim, moći da procenimo kada vidimo kako će se fudbal u narednim godinama razvijati u tzv. bazi, što znači u klubovima širom Srbije na svim nivoima takmičenja, prvenstveno u najačoj ligi. Stvar je u tome što revolucije uspevaju tek kada budu prihvaćene u dubini društva, kada ih prihvati većina stanovištva. Tek ako treneri tzv. malih klubova pihvate drugačiji pristup i počnu da forsiraju ofanzivan i dopadljiv fudbal, Piksijevo fudbalsko opredeljenje i delovanje ostvariće velike domete. U suprotnom, ono će ostati samo epizoda u istoriji kontinuirane bezidejnosti koja srpski fudbal, uz manje prekide, prati decenijama.
Piksi je svojim pristupom u svakom slučaju otvorio vrata za promenu mentaliteta, stava, stila i filozofije igre srpskog fudbala: konačno je vreme da se dekadentnom fudbalu koji je poznat pod nazivom batađorizam kaže jedno veliki zbogom!
Dodaj komentar