Miloje Radičević: “Romantika” na putu povratka u društvo kome pripada

Nije bilo davno kada smo ovde na istom mestu konstatovali kako je Omladinski stadion na Karaburmi u stanju koje nikako ne liči jednom od simbola fudbalskog Beograda. Sve to vezano za dom “romantičara” nekako se podudarilo i sa stanjem u kojem se, u rezultatskom smislu nalazio OFK Beograd. Pa ipak, pomaci se dešavaju. Za sada na travnatom terenu, a hoćemo da verujemo, da će se slika popraviti i oko poligona za igru.

I dok se čeka da objekat u Mije Kovačevića, dobije koliko-toliko lepše obrise, na organizacionom, igračkom smislu, danas na Karaburmi sve odiše uspesima. Uostalom, dovoljno je baciti pogled na tabelu Prve lige Srbije i onda je svaki komentar suvišan. Ali, vredi apostrofirati šta se to u međuvremenu dogodilo, pa je OFK Beograd krenuo uzlaznom putanjom i danas korača putem koji ga vodi u elitno društvo srpskog fudbala.

Sunovrat se dogodio, a bio je toliko bolan da je plavo-bele doveo u društvo beogradskih trećeligaša. Štaviše, kao da se u daljini nazirao i totalni krah kluba koji je iznedrio na desetine vrhunskih igrača, reprezentativaca, odličnih trenera, brojnih funkcionera… Pominjati sada sva ta imena iz dalje i bliže istorije, bilo bi možda, trošenje prostora.

Elem, dogodio se preporod! Gde su se, kada i koliko kovali planovi sada nije ni bitno. Svrha je u efektu. U onom pogledu na tabelu sa početka ovog teksta. Organizacija, rad, trud uz sve to, sa ogromnim bremenom poteškoća na plećima koji prate OFK Beograd, kockice su se složile.

Prvo su “romantičari” bili najbolji u Srpskoj ligi, a u tekućoj sezoni, plavo-beli nemaju ozbiljniju konkurenciju među prvoligašima. Rivali padaju kao snoplje, pa iako je tek finiš jesenje trke za bodove, saldo je takav da pobednički šampanjac već može na hlađenje.

Razumljivo, igrači su uvek kovači uspeha. U ovom slučaju, možda je preciznije konstatovati da oni u izlog stavljaju sve no što je rukovodstvo kluba zacrtalo u beležnici pod stavkom – povratak u krem društvo. Otuda, treba da se zna da su na čelu OFK Beograda mladi, ambiciozni,a na kraju i bivši igrači, što hteo to neko da prizna ili ne, nije baš česta slika u našem fudbalu. Imena Stefana Babovića, Andreja Mrkele, Balše Terzića, pa trenera Sima Krunića, njegovih asistenata Milana Lole Smiljanića i Đorđa Ivelje, svakako su više nego dobro poznata fudbalskom auditorijumu na mapi Srbije, ali i daleko šire. E, baš ti ljudi su idejne vođe povratka “romantike” i Karaburme na putu ka najvišem rangu. Onom društvo gde su nekada blistali Moša Marjanović, Ilija Petković, Skoblar, Boža Milenković, Santrač, Stepanović, Lončar, Mrkela, Bane Ivanović ko zna koliko još igrača koji su proneli slavu plavo-belog dresa, ali onog sa državnim grbom i dresovima velikih klubova širom Evrope. A, istrajnost se ogleda i kakve su prepreke sadašnji čelnici OFK Beograda morali da uklone sa puta, da bih usledili ozbiljniji pomaci i uspesi.Bilo ih mnogo, baš mnogo. Previše.

Rukavi su zasukani i krenulo se skidanje paučine. Na svakom koraku. I sa riznice trofeja koji krase kuću “romantičara”. Tim se pravio strpljivo, bez želje da se gradi na imenima, već po fudbalskom znanju. I to znanje je lako preskočilo treći rang, gde je Zemun, mora se i to priznati, dugo disao za vratom.

Sledi novo poglavlje – Prva liga. Osveženja u igračkom kadru i rezultati su vidljivi sa kilometra. OFK Beograd korača, gazi ka Super ligi. Tamo mu je i mesto, uz sva poštovanja prema ostalim klubovima.