Poslednji pozdrav mom drugu Siniši Mihajloviću iz jednog drugačijeg ugla
.
Jedan čovek je uspeo da ujedini čitav svet. Srbin iz Borova sela, Siniša Mihajlović.
Naša Barbika je morala da ode u raj, da bi ovaj ludi, nenormalni, cinični i pokvareni svet, stao iza jednog čoveka. Zar je morao da se preseli na onaj svet da bi čitav svet shvatio da postoji i ljubav i postojanost i moral i hrabrost i… mogao bih da nabrajam do sutra ili prekosutra…
Sinišu sam upoznao krajem 1990. godine, kada je došao u Crvenu zvezdu, mada smo se viđali, istina povremeno, i dok je sa Vojvodinom jurišao ka šampionskoj tituli.
Lice blago, dečačko, oči igraju nemirno kao na ulju, ali ponašanje tvrdo, za mnoge I odbojno. Da li je to bio odraz onog što mu se izdešavalo u ranoj mladosti, da li mu je onaj prokleti rat stvorio tu odbrambenu, Mažino liniju, koju je retko ko mogao da pobije. Nije bio od onih koji su se družili sa novinarima da bi imao obezbeđeno mesto u medijima, naravno uglavnom prošarano lepim rečima I visokim ocenama, ne, Miha ih je uvek držao na distance, jednostavno, nje se mešao u naš posao niti je ikada nešto tražio ili ne daj Bože zahtevao.
Miha je oduvek bio svoj pa je svoj život i intimu krio iza visokih bedema fudbalske tvrđave jer nije hteo da svoj talenat traći na neke manje ili više istinite priče. Svoj krug prijatelja je čuvao, ljubomorno, kao i svoju porodicu, štiteći je na taj način od ”spoljnog sveta” koji je umeo i da se meša, izmišlja i povređuje…
Neću ovom prilikom da pišem o njegovoj karijeri, blistavim igrama, golovima i asistencijama jer se o tome danima pisalo od kada je otišao, siguran sam, u neki bolji svet.
Hoću da se setim Mihe s kojim sam drugovao, ne mnogo privatno koliko profesionalno, ali sam bio jedan od privilegovanih da me je puštao, bar povremeno u svoju ljušturu iz koje ni reč nije izlazila u javnost. Mada bih mogao da na papir stavim i neke lepe, interesantne priče da nije postojao onaj dogovoreni prefiks – tajne.
S ponosom se sećam sreće, radosti i tuge na mnogobrojnim putovanjima. Jer, sa Crvenom zvezdom smo “zajedno” pokorili i Evropu (Bari) i svet (Tokio), “ratovali” i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj protiv mnogobrojnih neprijatelja i na terenu ali i van travnatog pravougaonika.
Priča o karakteru postoji koliko i svet broji godina a Miha je bio sinonim za poštenje, čovek od reči, ne retko svojeglav I tvrdoglav. Ali, nikada nije odustajao od svoje vizije, ideje i onda kada je znao da nije u pravu I da će mu se ta bahatost obiti o glavu. Ne, on je išao i glavom kroz zid ne bi li stigao do zacrtanog cilja. Zato je bio voljen, čak i od onih koji mu nisu bili naklonjeni, zato što su ga poštovali i u onim momentima kada je bio ljut i prek znajući da je on bio jedini koji je mogao da pomiri i anđele i đavole.
Otuda i ne čudi što je Miha ujedinio svet. A ja eto, nekako u sumrak proteklih dana i dešavanja, skrhan od tuge koja me prati kao veran pas, reših da se na ovaj način, iz jednog drugačijeg ugla oprostim sa Sinišom.
Zbogom veliki čoveče. Upoznao sam te kao Barbiku, pratio tvoj put dok nisi izrastao u planetarnog asa, a uverio sam se više puta u Rimu koliko si bio cenjen, poštovan i voljen. Evo jednog sećanja. Ušao sam u taksi i rekao da želim da me odveze u kamp Lacija. Namrgodio se brka na prednjem sedištu, nije bilo više osmeha na njegovom licu, pokazao mi je šal Rome koji je očigledno bio njegov zaštitni znak. I to propratio rečima: Ja ne vozim lacijale. Tek kada sam mu rekao da idem kod Siniše Mihajlovića, led se otopio: E onda može!
I priča broj dva. Izgubio Lacio neku utakmicu, navijači ljuti, pa je čitava ekipa ostala u Sportskom centru. Trebalo je da igraju Kup, pobeda je bila izvesna, pa se čelnici Lacija smatrali da će ta pobeda da odnese u zaborav onaj poraz. A kolega Siniša Božović i ja, uprkos toj narogušenoj, mrtvoj atmosferi, nekako stigosmo do Mihe koji nas lagano, bez problema uvede u dobro čuvani kamp. I onda ga malo bezobrazno zamolimo da napravimo intervju sa Svenom Goranom Eriksonom. Šveđanin je tada bio hit trener, među najboljima u Evropi. A u kampu muk. Tišina. Miha se samo osmehnuo, rukom mahnuo Eriksonu: “Šefe došli ovi moji iz Beograda, dođi da te snime i nešto napišu”. I dok dlanom o dlan sjajni trener je došao do nas i ispričasmo se kao da smo na Terazijama. Nije gledao na sat.
I to je Siniša Mihajlović. To je samo on mogao. A nema ga više. Smrt ga je “saplela” u najboljim godinama, a tek je imao šta da kaže i u trenerskim vodama . Ne sumnjam da će i gore u raju, trenirati one fudbalske asove koji su pre njega stigli na poslednje odrediše.
Zbogom Siniša.
Dodaj komentar