Kao i uvek, i u izjavama i ponašanju, skorman, primeren i od reči momak iz Subotice,ponikao u Spartaku, prešao u Partizan, a najdublji trag u igračkoj karijeri ostavio je u Vojvodini čiji dres je nosio punih pet godina. Ne voli da priča o sebi kakav je igrač bio. Dovoljno poznat, ali ne toliko da bi na ulici morao da se sklanja zbog slave. Igrač koji je pravio razliku na terenu. Nesreća je njegova što nije uspeo da kruniše svoj potencijal kada je bio u usponu i ostavi traga u pisanoj istoriji kluba iz Novog Sada samo zato što je izostao trofej dok je nosio dres novosadskih crveno – belih, jer samo se pobednici pamte. Ipak, i bez trofeja ostavio je neizbrisiv trag u srcima navijača Vojvodine koji i danas spominju njegove majstorije i „levicu“ kojom je bezbroj puta golovima i asistencijama obradovao pristalice tima sa „Karađorđa“.
Pamte Novosađani gol u sezoni 2004. godine protiv Zemuna, kada je podigao kompletnu publiku na noge, ali i svi u Srbiji onaj iz slobodnjaka u dresu nacionalnog tima protiv mlade reprezentacije Hrvatske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1998. godine u Zagrebu – Ivica Francišković. Veliki igrač koji se po okončanju karijere posvetio trenerskom pozivu.
– Imao sam sedam godina kada sma počeo da treniram fudbal u Spartaku kod trenera Cvrkušića. Učio sam od mnogih, a najveći uticaj na mene je imao Dejan Vrana, čovek poznat po radu sa decom, sada u zasluženoj penziji – priseća se svojih početaka Francišković – Prošao sam sve mlađe kategorije kod njega i sa nepunih 17 godina debitovao za prvi tim. Morao sam tad da radim specijalne lekarske preglede kako bih mogao da igram. Prva utakmica ze seniorski tim bila mi je protiv podgoričke Budućnosti. Na žalost te sezone smo ispali iz najvišeg ranga, ali smo se već naredne vratili u prvu ligu Jugoslavije
Usledio je odlazak u Partizan za koji ga svi vezuju, a da za prvi tim crno – belih nije ni zaigrao. Proveo je tamo godinu i po dana i vratio se u Suboticu.
– Svako bi prihvatio poziv jednog od najvećih klubova u državi u tom trenutku, međutim bio sam premlad i za neke stvari nezreo. Trenirao sam s prvim timom i igrao omladinsku ligu. Kada sam shvatio da neću dobiti šansu, sa tadašnjim direktorom Bjekovićem sam obavio razgovor i zatražio da se vartim u Suboticu. Došao sam u Spartak, prvo kao pozajmljeni igrač, a kasnije je moj ugovor otkupio klub – objašnjava Francišković.
Posle Spartaka i Partizana obreo se u Vojvodini, i ubrzo postao ljubimac navijača „Stare dame“.
– U Partizanu sam imao samo jednogodišnju epizodu. Iako me svi vezuju za crno – bele, meni je mnogo važnije onih pet godina provedenih u Novom Sadu. Vojvodina je najveći klub za mene u kojem sam igrao tokom karijere. Proveo sam pet lepih godina tamo. Stekao respekt ljudi koji prate taj klub, mnogo prijatelja. Bilo je turbulentnih situacija, dobrih i loših perioda. Imao sam i jednogodišnju pauzu gde je bilo pitanje da li ću uopšte nastaviti da se bavim fudbalom, ali i pored svega toga Vojvodina i dani provedeni u tom klubu ostali su mi u lepom sećanju – ponosno ističe Ivica Francišković.
Iz Vojvodine je prešao u Mađarsku, igrao na Kipru i na kraju karijeru završio u Crnoj Gori.
– Došao sam sa Kipra u Crnu Goru i ostao u malom klubu koji nije imao tada ni teren. Igralo se na kaljuzi. I pored toga te tri godine u Grblju su bile lepe i uspešne.Izborili smo Evropu, čak smo u Intertoto kupu prošli prvo kolo. Gledao sam kao jedan klub raste i napreduje. Sada je to klub koji je i dalje mali, ali ima sve uslove. Ima dušu. U Grblju sam igrao tri i u Rudaru dve sezone i tu se oprostio od igračke karijere.
Po završetku igračke karijere nije napustio fudbal. Iako je tvrdio da nikad neće biti trener, ostao je da svoje znanje prenosi novim generacijama i da bude deo stvaranja talenata koji će poput njega nositi ponosno dres sa grbom Spartaka, Vojvodine ili nekog drugog kluba.Do nedavno je obavljao funkciju direktora omladinske škole Spartaka, ali se povukao i uskoro će preuzeti ulogu trenera u drugom klubu.
Mirjana Novković
Iskrenost ga koštala napretka u crno – belom dresu
Mlad, neiskusan, a iskren dečak koji se našao u Partizanu sa nepunih 18 godina izjavio je bez razmišljanja ko mu je fudbalski uzor. Možda ga je baš ta rečenica koštala da zaigra za prvi tim crno – belih.
– Mislim da sam jedini igrač Partizana koji je za „Partizanov vesnik“ izjavio da mu je idol Dragan Stojković Piksi,u to vreme igrač Crvene zvezde. Kada sam to sve govorio, nesvetsan i nezreo dečak, a pritom nisam navijač Crvene zvezde, nisam ni zamišljao da to ljudi mogu pogrešno da protumače. Voleo sam da gledam kako Piksi igra, jer smo imali sličan stil igre. Kada sam to izjavio sve govori koliko sam bio „zelen“po prelasku u Partizan, a reči tadašnjeg trenera Partizana Ljubiše Tumbakovića, da me ne bi pozvao u karantin prvog tima da je znao za tu izjavu, tek sada su mi jasne. Kada pogledam današnji odnos Zvezde i Partizana, to rivalstvo, shvatam koliko je moja izjava nekome zasmetala – prisetio se Francišković neiskustva s početka igračke karijere.
Zbogom reprezentaciji posle gola za baraž
Dok je igrao u klubu sa severa Bačke bio je član svih mlađih kategorija nacionalnog tima. Bio je deo državnog tima čiji dres su tada nosili Dejan Stanković, Vlada Avramov, Marko Mitrović, Milorad Peković, Ivan Gvozdenović, Nenad Lalatović, Vladimir Matijašević, Veljko Paunović… ali ga svi pamte u mladoj reprezentaciji za koju je odigrao samo jednu utakmicu, baš tu u Zagrebu i postigao čuveni gol koji je Jugoslaviju odveo u baraž.
– Nastupajući za sve selekcije nacionalnog tima, stigao sam do mlade reprezentacije Jugoslavije. Igrala se grupna faza kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. U Hrvatskoj smo odigrali 2:2. Postigao sam taj gol. Trebali smo da igramo baraž sa Engleskom 1999. godine, ali je zbog bombardovanja odložen. Utakmica se igrala tek na jesen, međutim, u savezu su bili toliko dosledni da nisam ni pozvan na taj meč. Ne mogu reći da sam to shvatio kao nepravdu, nego veliku realnost da će igraču koji dolazi iz malog kluba, vrata reprezentacije uvek biti zatvorena. Kada sam prešao u Vojvodinu trebao sam da nastupam za A reprezentaciju, ali nisam želeo, jednostavno ta utakmica u Hrvatskoj je bila moja poslednja odigrana za nacionalni tim – objašnjava Francišković.
Dodaj komentar