„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne. Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne. Nad našim svetim Sportom…“
Tako je glasila Vlastina poruka u mom mobilnom telefonu u kasno leto, septembra 2016. godine kada su neki loši ljudi ugasili Sport, novine, koje su bile naš život, koje su nas povezivale i obavezivale decenijama…
Stihovi čuvene pesme „Plava grobnica“, poete Milutina Bojića na Vlastin način… Tako novinarski prikladno i ljudski romantično, dostojanstveno, akademski… Kako dolikuje našem „Sportu“ i našem Vlasti.
I dok u mislima prelećem ove surove dane jesenje, pa zimske, dane gubitaka, pomisao da smo u novembru i decembru izgubili divne kolege Tomislava Maleka, Petra Radoničića i Vlastimira Ignjatovića, pojačava težak osećaj tuge, praznine i potrebu za opelom, omažom… I opominje da je „Sport“, nažalost, njihovim odlaskom definitvno otišao u večnost, a da dobri ljudi i veliki profesionalci sada na nebu drže kolegijum…
I dok setno listam kalendar sećanja vidim sebe kao kadetkinju i naslov baš u tom „Sportu“, koji glasi „Rastu devojčice kao jele“. Kakva sreća, moje ime i prezime u najtiražnijem sportskom listu, a ispod teksta inicijali „V.Ig“! Inicijali autora, čije sam tekstove od tada redovno čitala i upijala. Dakle, skrenuo mi je pažnju već tada taj naslov. Ne, nismo bile ratnice, Amazonke, goropadnice, već Vlastine devojčice, vite jele, princeze… Tako džentlmenski, očinski i drugarski je uvek tretirao sve košarkašice i koleginice u novinarstvu i sve nas iskreno voleo.
A nekog lepšeg septembra, bilo je to 1994. godine, upoznala sam Vlastu i to kao buduća koleginica. Srela sam ga u trošnom, uskom liftu zgrade „Borba“, predstavila mu se uz primetnu tremu, a moj novinarski uzor pomalo uzdržano je gledao u ovu vitu jelu, koja visinom jedva staje u taj prostor. Kasnije sam shvatila da sam ga, ustvari, zbunila sa tolikim izlivima poštovanja, jer sam uvidela koliko je bio jednostavan i skroman čovek, uvek ljubazan i spreman na bezgranično prijateljstvo.
Tek nepunih godinu dana smo radili zajedno, otišao je u penziju dogodine u maju, ali je navraćao u „Sport“ skoro svaki dan. Da obavi nešto svoje, uzme novine, proćaska sa mezimicama, devojkama sa košarkaške rubrike, uvek pun obzira da nam ne oduzme dragoceno vreme, ali i da uskoči i pomogne oko teksta, naslova i uljudno nas posavetuje.
Znao je često da nam donese neku sitnicu, knjigu, suvenir za urednicu Radu Nikolić i mene, poklončić, kao iz vremeplova, koji bi nas vratio u detinjstvo i oterao, makar na kratko, stres u okrutnom dnevnom, štampanom novinarstvu. Tako je jednom dok sam bila u haosu od posla na moj sto stavio minijaturnu kornjaču i sve nas raznežio i oraspoložio. Voleo je život. Voleo je ljude, putovanja, svoj Herceg Novi. Sa ljubavlju je pričao o sinu Aleksandru, a posebno o unuku Stefanu i o bivšoj supruzi sa kojom je ostao prijatelj do kraja života. To je bio Vlasta…
Sećam se stresnih noći u redakciji, kada nije bilo mobilnih telefona, ni kompjutera, skupljali smo rezultate raznih liga pomoću „štapa i kanapa“. I neretko zafali neki, tamo gde nemamo dopisnika, nema ga ni na Tanjugovom teleksu, ni na drugim novinskim agencijama, ali Vlastin kec iz rukava očas posla bi rešio problem. Njegov minijaturni pisani telefonski imenik, već tada u raspadu, sa milon brojeva iz celog sveta… Vlasta bi nazvao kolegu iz Slovenije, Izraela, Francuske, odakle god, samo da čitaoci ne ostanu uskraćeni za informaciju, izveštaj, rezultat utakmice.
Kada god su neki značajni datumi, ili nas napusti važna košarkaška ličnost, u doba bez interneta nije bilo lako u cajtnotu tražiti podatke, ili istorijske činjenice u pisanoj arhivi i onda bismo Rada i ja zapomagale „eh, gde je sada Vlasta, nema ga kad nam je najpotrebniji“ i on bi se ubrzo, prosto telepatski stvorio kraj nas, čuvši za neku takvu vest, znao je da ga prizivamo…
A u ovoj godini, kada naša košarka proslavlja 100. rođendan koliko bi samo njegova sećanja bila dragocena, jer, bio je savremenik kraljice igara bezmalo devet decenija. I to na kakav način, na vrhunskom nivou…
Izveštavao je sa najvećih košarkaških takmičenja i teniskih turnira širom planete, ispratio je generacije naših najboljih košarkašica i košarkaša u njihovim najvećim podvizima. Imao je zasluženu sreću da novinarstvo uči od doajena Milorada Sokolovića, čuvenog žurnaliste, vrsnog trenera i igrača, a košarku od neprevaziđenog profesora Aleksandra Nikolića.
Možda malo ko zna da je Vlasta imao dve diplome, srpskog jezika i književnosti sa filološkog fakulteta i Više trenerske, košarkaške škole. Poticao je iz ugledne beogradske građanske porodice, otac mu je bio poznati advokat krivičar. Vlasta je bio posleratni intelektualac, čovek akademskih manira, široko obrazovan, govorio je strane jezike, odrastao na beogradskim Terazijama, a starost dočekao na Crvenom Krstu…
Obišao je planetu ko zna koliko puta, ali nije zazirao ni od profesionalnih izazova na domaćem terenu, od takozvanih malih sportova, naprotiv, sa ljubavlju je pisao o planinarenju, sportskom plesu, ronjenju, podvodnom hokeju, skijanju i raznim drugim granama sporta. U većini od njih se i oprobao, sa manje ili više uspeha, naravno i u košarci kao igrač, a jednom prilikom, onako usput, spomenuo je da je u vojsci bio u specijalnoj jedinici.
A kakav je tek specijalac bio u novinarskom poslu… Mnogi su verovatno zaboravili dubok trag, koji je ostavio u teniskom sportu. Dovoljno je samo spomenuti da je otkrio Moniku Seleš i lansirao je u orbitu, a godinama kasnije napisao o tome lepu i emotivnu knjigu.
A tek da li iko zna kako je Vlasta postao novinar „Sporta“? Ranih šezdesetih godina organizovana je audicija za novinare i fotoreportere i prijavilo se više od 600 kandidata, pa je testiranje obavljeno u amfiteatru Pravnog fakulteta. A primljeno ih je samo dvoje, troje, od toga Vlasta kao jedini budući novinar… Koliko samo ovaj podatak govori o vremenu prošlom i sadašnjem, o kriterijumima…
Vlasta je bio i ostao sinonim za pravo košarkaško novinarstvo, a vreme će tek pokazati koliko redak sinonim… I sinonim za najsrećnija vremena lista „Sport“ i rekordan tiraž najstarijeg sportskog dnevnika na Balkanu i šire.
Bio je blage naravi, ali imao je svoj integritet, nezavistan, kao država u državi u redakciji, nije robovao šablonima, ta njegova sloboda je ponekad parala oči nedobronamernima. Znao je da skokne do Beča na par dana, a na čivuluku u redakciji ostavi mantil da svi misle da je tu negde… Ali ne bi ostajao dužan poslu, doneo bi sa takvih izleta gomilu priča i reportaža.
A mane su mu nalazili oni koji mu nisu bili ni do kolena, to valjda tako mora…
Naravno, mimoilazile su ga nagrade jer nigde nije voleo da se ističe, ili ne daj bože lobira. Nije mu pripala ni ona esnafska za životno delo, što nekako, logično, dođe uporedo sa radnim stažom i krštenicom, a bio je novinar retkog formata i pedigrea… Čak nismo sigurni ni da li je dobio godišnju nagradu „Sporta“…
I kada je bilo i nepravdi prema njemu kao penzioneru od strane nekih novijih redakcijskih šefova, samo bi slegnuo ramenima, bez ijedne ružne grimase, rekao njegovo čuveno, pomirljivo „pa, dobro“, stavio francusku beretku, uzeo kesu sa svežom štampom i uz kulturan pozdrav izašao iz prostorija.
Bio je Radin i moj najverniji čitaoc, posle objavljivanja svakog našeg teksta na portalu „Sport Kluba“ stizale su poruke, pohvale od njega, naravno i sugestije. Ostao mi je telefon pun njegovih poruka i dok promiče januar osećam prazninu i nedostajanje, jer me je, priznajem, razmazio komplimentima.
A najveće priznanje sam dobila od njega, kada mi je pre nekoliko godina dao papir sa svojom biografijom i rekao da želi da napišem i pročitam par reči o njemu kada bude odlazio na večni put.
Odgovorila sam mu da za to ima vremena, da najpre želim da napišem priču o njemu kao o živoj legendi, novinarskom doajenu, a taj oproštajni tekst može da sačeka… Ali, sudbina je prestigla ostvarenje te ideje.
I zato Vlasto naš: „Hoću mira, da opelo služim. Bez reči, bez suza i uzdaha mekih. Da miris tamjana i dah praha združim. Uz tutnjavu muklu doboša dalekih… Stojte galije carske! U ime svesne pošte…“
I na ove večne stihove dodala bih: Kao nekad srpski ratnici plavom vodom, legenda „Sporta“ sad klizi tihim hodom…
Voljeni Vlasto, mirno more, gde god da ste se zaputili, verovatno na neko od onih vaših čudesnih putešestvija… Dobar let iznad kugle zemaljske!
Hvala vam na svemu i neka vam je večna slava!
Nina Spasojević Radojević
Komemoracija u prostorijama UNS-a
U prostorijama Udruženja novinara Srbije održana je komemoracija Vlastimiru Ignjatoviću, nedavno preminulom doajenu sportskog novinarstva. Ovom emotivnom skupu prisutvovali su članovi porodice Ignjatović, kao i legende naše košarke, poput Snežane Zorić, Jelice Komnenović, Vere Đurašković, Zage Žeravice, Kale Radović, Branke Milatović, Gordane Milovanović, Ljiljane Borikić, Jelene Popović, Tanje Ilić, Blaža Kotarca i nekolicine najvernijih kolega novinara, Miljke Ćurčić, Jovana Jovanovića, Vlade Stankovića, Petra Dende, Marka Paunića i Ivane Jakovljević. O liku i delu Vlastimira Ignjatovića govorile su njegove nekadašnje koleginice iz lista „Sport“, Rada Nikolić i Nina Spasojević Radojević.
Dodaj komentar