Užički paraolimpijci i studenti pedagoškog fakulteta o inkluziji
Saobraćajna nesreća koju su pre nekoliko godina doživeli promenila je u potpunosti živote Miloša Zarića. Nebojše Đurića i Ivane Petrović. Samo jaka volja i želja, pozitivan stav prema životu donela je ovo troje mladih ljudi do neslućenih visina. Sada su oni proslavljeni užički paraolimpijci koji svoje iskustvo prenose na druge, motivišu ih i bodre da shvate da nisu drugačiji od drugih
Nedavno je na inicijativu Udruženja studenata i Pedagoškog fakulteta u Užicu održana tribina pod nazivom Inkluzija u sportu osoba sa invaliditetom, u kojoj su učešće uzeli upravo ovo troje paraolimpijaca. Sala Pedagoškog fakulteta bila je mala da primi sve zainteresovane studente koji nisu štedeli dlanove i pozdravili sjajne sportiste. A onda je razgovor krenuo spontano, studenti su hteli da čuju njihova iskustva, i sve ono što ih je teralo da idu dalje.
Miloš Zarić je prvi krenuo stazama sporta, jer se i pre saobraćajne nesreće bavio sportom:
– Moja životna priča nije samo moja životna priča. Priča je svih nas, moje porodice, mojih drugara, prijatelja, jer su svi oni pomogli kada mi je bilo potrebno. Dešavaju se greške u životu, promene ti život za sva vremena, ali ideš dalje.
Tema Inkluzija u sportu osoba sa invaliditetom je veoma značajna, naglašava Zarić:
– Značajna je kako za promociju sporta, tako i za pokretanje drugih osoba sa invaliditetom da se uključe u sport. Moj život pre te saobraćajne nesreće bio je sasvim drugačiji, bezbrižniji. A onda se, ne mojom krivicom dogodio udes, koji me je promenio iz korena. Sada sam paraolimpijac, ne znam ni koliko medalja imam. A to je važno, jer kada postigneš neki rezultat, postaneš neko i nešto, ljudi te prepoznaju i podržavaju. Tako je to i u, da tako kažem, redovnom život. Znam kroz šta sam sve ja prošao, i sada se trudim da pomognem i drugim osobama sa invaliditetom da izađu iz tog nekog svog okruženja. Pozivam ih da dođu, da probaju, da vide. Pa ako im odgovara oni nastave dalje da treniraju, jer mi zaista u našem klubu imamo ozbiljne i naporne treninge. Ovo je profesionalni sport, mi od njega živimo a on nam pomaže da kroz život koračamo lakše. Nije jednostavno boriti se “sam sa sobom “, jednostavno u svojoj glavi moraš precrtati da prepeke ne postoji, da nema razlika i da si isti kao i drugi!
Na pitanje šta još društvo treba za njih da učini Miloš ukazuje na činjenicu da treba skloniti fizike barijere:
– Evo i sada kada smo dolazili ovde nema ulaz za osobe sa invaliditetom. Mora se to uraditi kako bi i nama bile dostupne škole, bolnice , sportski centri, benzinske pumpe. Na taj način ćemo i mi moći da pristupimo tim mestima i da funkcionišem kao I svi normalni ljudi- kaže Miloš i u šali dodaje: “I mi smo normalni ljudi, samo smo povređeni!”
– Na početku mi je bilo jako teško. Moj savet je da se ugledaju na nekog ko im je uzor, kao što je meni bio Miloš. Zahvaljujući njemu počeo sam da se bavim sportom, kasnije su stigli i rezultati, ali opet kažem najvažnije je pronaći nekog motivatora na koga ćete se ugledati . Nije bitno kojim ćete se sportom baviti, važno je samo krenuti i raditi i verovati u to što radite. Najvažnija je istrajnost! Ona će vas dovesti do svih visina, u svakoj oblasti i u svakom životu. Moj život pre sporta je bio mnogo siromašniji, a sada putujem svetom, obilazim zemlje, evo nedavno sam bio i u Tokiju na POI. Sport vam pruža neke mogućnosti koje verovatno u životu nikada ne biste imali. To je ta neka ogromna razlika u odnosu na život pre i nakon ulaska u sport. Pre sporta ja sam bukvalno živeo u četiri zida. Svaki dan mi je bio isti. A sada, to vam ne mogu opisati. Sport donosi puno toga, kada pobedite svaka medalje je radost, kada izgubite dođe i do suza, jer ja jednostavno sve što radim radim srcem. Zato je moja poruka svima, živite I uživajte u svakom trenutku života.
Kao i u životu, tako i kod osoba sa invaliditetom morate pronaći vašu zvezdu vodilju, kaže Ivana Petrovića koja je nakon nesreće, izabrala sport i stigla do reprezentacije:
– Verujte mi, svako mora pronaći ono što voli i što mu odgovara. Jedino tako možete uspeti. Meni je sport u krvi, pa je bilo sasvim logično da posle udesa koji sam imala, krenem da treniram. Bilo je teško napraviti prvi korak, ali ne kajem se. Bilo je velikih odricanja, ali uz pomoć porodice i prijatelja sve je mnogo lepše i lakše.
Pedagoški fakultet u Užicu ima grupu predmeta koji se bavi inkluzijom u društvu, obrazovanju i sportu. Ali studenti ističu da koliko god izučavaju na fakultetu ovu oblast, ipak je najbolji čuti živu reči i praktično se sa tim upoznati.
Užički paraolimpijci su na kraju tribine poslali jasnu poruku „Sport je važan za sve“. Inkluzivni sport nije samo način da se osobe sa invaliditetom pokažu i razviju svoje mogućnosti, već i da se sruše brojne predrasude. Njihovo učešće u sportu doprinosi da se promeni odnos zajednice prema njima, ali je još važnije što oni uspevaju da promene stav o sebi i svojim mogućnostima.
Z. Đoković
Dodaj komentar