Imam puno poznanica u ženskom vaterpolu, malo je onih sa kojima sam baš blizak. Jelena Vuković je jedna od njih. Upoznao sam je 2016. na EP u Beogradu kada je rešetala, dve godine kasnije u Barseloni sam joj pred meč odluke za deveto mesto rekao da je vreme da proradi.
Dala je Izraelu mislim dva gola i posle ni pet šest u kamere rekla:
– I ovaj novinar, došao pred utakmicu i rekao mi daj bre neki gol. I sad se pitam gde je bio ranije. Ali nema veze- i njen zarazni smeh.
Opet dve godine kasnije na EP u Budimpešti. Projektovana da bude lider. Pred meč odluke sa Hrvatskom joj pišem:
– Igraj, pucaj, razbij.
Odgovor:
– Ne brini.
Pampur. Nije je bilo u tom meču, nije je bilo ni u miks zoni kroz koju je prošla kao tajfun, svesna da nije igrala, pucala, razbila.
Otišla je u Orizonte a to vam je u ženkom vaterpolu Real u fudbalu. I sinoć pred ponoć njen post kojim trofej Kupa Italije posvećuje preminulom ocu sa rečenicom koja te natera da se naježiš:
– Tata, budi ponosan, tvoja druga polovina je ostvarila naš san, ali ovo je tek početak !!!
Pišem:
– Seronja, što ne javljaš za Kup.
– Aaaaa, sad sam još i seronja. Ma piši šta hoćeš, verujem ti sve.
– Ne, baš sam mislio da te čekam ali ipak, pevaj nešto.
I onda mi je rekla da je presrećna, da je u transu, da je zbog jednog poraza izgubila igranje u Ligi šampiona, da radi kao nikada, sate i sate, da je postigla tri gola u dve utakmice…
– I šta još ?
– Šta ćeš više, dosta je
– Pevaj…
– Bila sam jedina strankinja na fajnal siksu i da…
-I da….
– Sad znam kako se radi da se postane šampion.
– Vala dosta je, idi transuj…
– Ma šta, gotovo je, kasno zoveš, sad već imamo prvenstvo.
Zna kako se postaje šampion. Vala i to vredi.
Signorina Jelena… Idi bre…
Toliko.
Dodaj komentar