Što bi se reklo na latinskom – ko popišani. Smrknuti prođoše pored nas, poneko zastade da kaže nešto što smo i sami znali.
Ebiga, završen citat frau Else. Nismo uspeli, Hrvati su bili bolji, rečju iskoristili sve što smo ponudili a onda dosolili. Odoše u polufinale.
– Velika utakmica, najlepša na prvenstvu. Tako je uvek kad igramo – reče Ivica Tucak koji je pre podne proveo u društvu Nemanje Marjana i priča koje nemaju veze sa vaterpolom.
I šta ćemo sad ,završen citat Konstrakte.
Ništa idemo dalje. Pa nije Srbija uvek vezana za medalju. Nove su reprezentacije na sceni, treba da se naviknemo da će medalja biti ali i da ih neće biti. Sada stvarno šest sedam ekipa juri odličje.
E tu je kvaka. Kako objasniti da jedna medalja nije uvek naša. I ja bih voleo da je tako ali prc…
Ništa dakle, idemo dalje. Da ih Deki postroji na ivicu bazena i arbajt. Nismo u nekoj situaciji da smo srećni ali nismo ni da se user…
To je sve samo sport, igra, pobeda, poraz i težnja da pobeda bude više od poraza. Kao u životu, misliš i želiš jedno, dodje drugo i obrnuto.
U jednoj sam stvari pobedio. Rekao sam Savi pred utakmicu:
– Mali ako pobedimo plaćam ručak u nekoj mojoj kafani.
– Stvarno ?
-Stvarno.
– Čika Stevo samo da znaš mogu mnogo da pojedem.
– Ne sumnjam, kad je beg bio cicija – a vidim pojeo bi vola.
Ostade Sava bez ručka, uštedeo sam nešto.
A, bre, žao mi. Lova dodje i prodje a sladak miris pobede ostaje.
Ješćemo Savo makar i o tvom trošku.
Toliko
Dodaj komentar