Dragan Pantelić, jedan od najboljih golmana svih vremena, zauvek ispraćen u legendu
Kao da je rat, svakog dana po neki gubitak u našim redovima… U takvom opštem stanju, odlazak Dragana Pantelića posebno je pogodio, i one koji su se samo divili njegovoj sportskoj veličini, a posebno one koji su ga lično poznavali.
Ako to uopšte može tako da se kaže, a da ne zvuči neukusno, poslednji oproštaj od legendarnog Pante bio je na visokom nivou. Jedino je možda sala ispod istočne tribine stadiona Čair bila pretesna, ali to je bilo prirodno, na kraju krajeva i želja porodice, da se komemorativni skup održi tamo gde mu je bila „druga kuća“.
U prisustvu brojnih članova porodice, prijatelja, bivših saigrača, sportskih asova, poznatih ljudi iz kulturnog, političkog, privrednog života Niša, najpre su pročitani biografski podaci, koji su poslednjih dana toliko puta prezentovani u svim medijima, o golmanu-golgeteru, golmanu reprezentacije Jugoslavije i sveta, koji je preminuo nepuna dva meseca pre svog 70. rođendana od posledica korona virusa.
Sportski novinar Zoran Petković ispričao je romansiranu biografiju Dragana Pantelića, istakavši da je on, po mnogim parametrima, bio igrač koji je najviše dao Radničkom. Jer, bio je kapiten prve generacije koja je „Real sa Nišave“ izvela na međunarodnu scenu. Posebno se osvrnuo na detalje sa Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine, kada su samo Pantelić i Gudelj bili lišeni žestokih kritika javnosti nakon eliminacije u grupi, naglasivši da je bio reprezentativac sveta u eri Maradone, Platinija, Zika, Rumenigea, Rosija, Butragenja, a u konkurenciji Zofa, Šumahera, Šiltona, Klemensa, Van Brukelena…
– I to vreme u Bordou je za neki film. Navodni zločin i stvarna kazna. I to što su saigrači u znak protesta zbog nepravde odlučili da igraju utakmicu bez golmana dovoljno govori koliko je Panta bio cenjen i poštovan. To mu je umnogome uništilo karijeru. Jer, golmani su kao vino. Mogu da brane dok žele. A Panti je bilo svega dosta. Ubrzo je okačio rukavice o klin… Iz tog perioda i jedan frapantan podatak, koji tačno oslikava kakvog je karaktera i nemirnog duha bio Panta. Deo pauze zbog suspenzije na fudbalskom, proveo je na rukometnom terenu! Ne, nije šala! I to ne kao golman. Igrao je pivotmena. I ne u tamo nekom klubu, nego u Železničaru. I ne kod bilo kog trenera, nego kod Tute Živkovića, koji ga je, na oduševljenje prepunog Čaira, uvodio da puca sedmerce. Eto, i to je bio Panta-podsetio je Petković.
Poslednji pozdrav Panteliću je uputio i kapiten generacije Radničkog koja je stigla do polufinala Kupa UEFA Milovan Obradović, podsetivši se lepih zajedničkih trenutaka, a onda je reč dobio takođe Pantin saigrač, ali i prijatelj i saborac iz vremena kada su zajedno bili na čelu Radničkog, u drugoj polovini prošlog veka.
Karijera za divljenje
Dragan Pantelić je rođen 9. decembra 1951. godine u Lešnici, pored Loznice. Golmansku karijeru počeo je upravo u rodnom mestu, zatim je tri godine branio u beogradskom Grafičaru, a onda je, pre ravno pola veka, stigao na Čair. Za Radnički je branio od 1971. do 1981. godine, a za to vreme je upisao 421 utakmicu i postigao 23 gola. Od 1981. do 1983. bio je član francuskog Bordoa za koji je nastupio u 67 mečeva i tamo se tri puta upisivao u listu strelaca. Po povratku u Jugoslaviju najpre je branio u Timoku iz Zaječara, a onda je u prolećnom delu sezone 1984/85 još 12 puta branio za Radnički i na Čairu je i završio igračku karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije branio je u 19 utakmica, postigao dva gola, u periodu od 1979. do 1984. godine. Još osam puta je bio na golu naše nekadašnje olimpijske selekcije. Bio je prvi golman reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine. Četiri puta je branio za reprezentaciju Evrope i sveta.
Biće zauvek upamćen i po svom čuvenom golu, kojim je savladao takođe legendarnog golmana Envera Marića. Na prvenstvenoj utakmici Radnički-Velež 1:0, Panta je degažirao i savladao Marića za minimalnu pobedu Nišlija.
Prvi je dobitnik nagrade „Sportista godine Niša“ 1979. godine, u tradicionalnom i uglednom izboru Sekcije sportskih novinara Niša koji traje do današnjeg dana.
Po završetku igračke karijere, Pantelić je bio trener, kasnije i predsednik FK Radnički Niš (1997-2001), a potom je izabran u Izvršni odbor Fudbalskog saveza Srbije. Kasnije je bio angažovan u FSS kao koordinator rada sa golmanima svih selekcija. Bio je i narodni poslanik u Skupštini Srbije u jednom mandatu. Bio je strastveni lovac i tom hobiju posvetio je poslednje godine života.
Preminuo je u Univerzitetskom kliničkom centru Niš 20. oktobra ove godine.
– Nikada u životu nisam imao veću tremu! Panta mi je bio idol. Baš ovde, gde smo mi sada, bio je gol gde je Panta radio treninge sa Knezom (Miodrag Knežević, prim. aut.). Gledala ih je puna istočna tribina. To je bio doživljaj, da vidite takvog pantera. Deset puta ulevo, deset puta udesno, skida zicere. On je bio preteča današnjih golmanskih aždaja. Ovo što sada radi Nojer, Panta je radio pre 40 godina. Totalni promašaj je pričati danas o njemu kao golmanu, on je najbolji svih vremena. Ali, njegov karakter, njegova hrabrost, to je prava priča. Pre tri dana sedim kod Dike Stojanovića u kafiću sa Pižonom, i pričaju mi o utakmici iz 1980. godine, odlučujućoj u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, Jugoslavija-Danska u Ljubljani. Danci vode 1:0, u 15. minutu penal za nas nad Sušićem. Miljanić je odredio Sušića da šutira penal, ali ako bude nad njim, onda da šutira Pižon. Pižon mi kaže da nije imao pojma da je on određen, ma nije stigao ni da pomisli na to, već je video Pantu kako tapka loptu i ide ka beloj tački. Fizioterapeut Raki (Milan Aranđelović, prim. aut.) kad je to video, ispala mu je iz ruku Sušićeva noga koju je tretirao, a Panta mu kaže „šta me gledaš, idi kaži ovima na klupi namerno ću da promašim, svi da pocrkaju“. I on otrči do Miljana i kaže mu to. Ali, naravno, Panta daje gol, pobedimo 2:1 i odemo na Mundijal. Panta je bio najhrabriji čovek na terenu. Ili utakmica sa Španijom u Valensiji 1979. godine, koju smo dobili golom Šurjaka. Izlazi na 11, 18 metara, brani, hvata loptu, igrač utakmice-kroz suze se prisećao popularni Driza:
– Mi smo živeli zajedno, deca su se naša okumila. On je pet života proživeo. To je čovek koji je voleo slobodu, lov, šumu, zelenilo, da uživa na onom njegovom ranču. Onog sekunda kada je otišao u bolnicu, ja sam znao da je to kraj. Počeo je da skida masku, nije mogao da izdrži. Otišao je za jedan dan od kako je stavljen na respirator. Onakva junačina! Otišao je najbolji među nama.
Oliver Paunović prethodnih godina je producirao nekoliko dokumentarnih filmova o značajnim ličnostima, među njima i onaj „Broj 1“ o Draganu Panteliću, koji će ostati da mnoge buduće generacije podseća na Pantinu veličinu:
– Bio je svoj, uvek je radio onako kako je želeo, ali sa druge strane i veoma emotivan, pogađala ga je nepravda, a posebno kada je primeti u sportu koji je najviše voleo–u fudbalu. Verovatno je zbog celokupne situacije mir nalazio na svom imanju u Malči. Proizvodio je vino, isto tako dobro kao što je igrao fudbal. Krstario je šumama. Priroda je umirivala njegov karakter. Koliko je poslednjih godina voleo samoću, voleo je i ljude, a i oni su voleli njega. Svi su želeli da budu u njegovom društvu, jer od njega mogu da čuju razne anegdote. Pre dva meseca je na Zlatiboru, na Festivalu sportskog filma, dobio nagradu za životno delo i pitao me, naravno u šali, „Zar je ovo kraj?“ Nažalost, došao je kraj brže nego što je iko mogao da pomisli.
Vrlo emotivno o Panti je govorila i porodična kuma Milena Gašević:
– Uživao je da okuplja ljude, i na stadionima i u svojoj kući, danas nas je poslednji put okupio. Čovek iz naroda, šeretskog duha, originalan i autentičan. Družio se sa komšijama, majstorima, voleo je običnog, „malog“ čoveka. Bio je izvrstan domaćin. Njegov ponos bile su ćerke Karolina, Milica, Anđela i Iva i unučad Mara, Nina i Dimitrije, koji će ga nositi u sebi i on će nastaviti da živi u njima.
Naposletku, sjajnu anegdotu o Panteliću, koja savršeno opisuje njegov karakter, ispričao je i Zoran Živković, nekadašnji premijer Srbije i gradonačelnik Niša:
– Ovo malo ko zna, osim njegove porodice. Za vreme bombardovanja 1999. godine, ja sam dobio jedno čudno naređenje od komande Treće armije, da grad, ja ili neko iz grada, čuvamo pilote za koje je procenjeno da NATO pakt želi da ih likvidira. Ja nisam znao kako se to radi, ali takvo naređenje mora da se izvrši i u roku od dva minuta sam smislio kako ću to da rešim. Rekao sam sekretarici: zovi Pantu! Došao je posle 15 minuta i ja sam taj zadatak poverio njemu. Nije postavio pitanje. Bili su kod njega, a kada se završilo bombardovanje, jedva smo ih ubedili da idu kući, pošto su hteli da ostanu sa njim na ranču, koliko im je bilo lepo i prijatno u njegovom društvu. Dobili smo, i on i ja, zahvalnicu Vojske Jugoslavije za patriotski doprinos odbrani od NATO pakta. Nadam se da će i Radnički, i Fudbalski savez Srbije, i grad, i država, naći pravi način da mu se oduže.
Sahranjen je na Niškom novom groblju u prisustvu više stotina ljudi, među njima i najužeg rukovodstva Grada Niša, Fudbalskog saveza Srbije, ali i UEFA, koju je predstavljao Zoran Laković.
Dragan Pantelić. Po njemu se štošta mora zvati!
Dušan Jocić
Dodaj komentar