Knjiga „Istorija i teorija fudbala“ sa interesantnim podnaslovom „Praktični priručnik za razumnog čoveka“ Aleksandra Ace Mihajlovića, nekadašnjeg fudbalera kruševačkog Napretka, Rijeke i Treviza, novinara „Politike“ i „Sportskog žurnala“, kolumniste NIN-a, izveštača sa nekoliko šampionata sveta i Evrope u fudbalu i Olimpijskih igara 1996. predstavljena je u restoranu „Kruševac“ u Beogradu u prisustvu velikog broja kolega, prijatelja i članova porodice.
Mr Ivan Cvetković, sportski novinar „Politike“ i autor prikaza knjige istakao je u uvodnoj besedi:
– Pisati o fudbalu isto je teško kao „makazicama“ dati gol, ali se Aleksandar Mihajlović hrabro i uspešno upustio u poduhvat koji je podario srpskoj sportskoj publicistici redak i dragocen poklon. Usudio da zađe i u fudbalsku arheologiju otkrivši nam i neke nove, nepoznate detalje, ali i majstorski podsetivši na neke događaje i ličnosti koje smo, neopravdano, zaboravili.
Cvetković je posebno ukazao na zanimljivu osobinu knjige: „da ne može mirno da se čita“:
– Čitalački doživljaj ove knjige je kao praćenje fudbalske utakmice, kažete bravo za neki potez, ali dajete sebi prvo i da pitate „Zar je moralo baš tako“? Aleksandar Mihajlović je, kao odličan fudbaler kasnije i sportski novinar, iskoristio prvo da o nekim stvarima u knjizi iznese i svoj stav i to je uradio po cenu da se nekima i ne dopadne…
Knjiga je, kao je rekao Aleksndar Mihajlović, nastajala punih šest godina i ne bi još ugledala svetlost dana da nije bilo finasijske pomoći rukometnog asa Rastka Stojkovića, na čemu mu se posebno zahvalio.
– Hteo sam da je objavim prošle godine, jer je 2016. bila značajna za naš fudbal a to su svi zaboravili, posebno ljudi iz FSS. Nije obeležen redak i lep jubilej, 120 godina od kada se zakotrljala prva fudbalska lopta kod nas, pored Kule Nebojša podno Kalemegdana. Srećan sam što je konačno pred vama i nadam se da ćete uživati u čitanju. Voleo bih da knjiga nastavi da se piše i raste i posle Šampionata sveta u fubalu 2018. u Rusiji – rekao je Mihajlović.
U knjizi, kako kaže autor, ima nekolko celina koje obrađuju i događaje i ličnosti izmalo drugojačijeg ugla:
– Mladi novinari, ili kao volim da im tepam, „novinari u pokušaju“, često kažu da je kolevka fudbala Engleska. To nije tačno, fudbal se davno igrao u Kini na veoma sličan način, jer je lopta terana između dva pobodena bambusa… Posebno me je zaintrigirala istorija fudbala na našim prostorima za vreme i između ratova – Balkanskih, Velikog rata i Drugog svetskog rata. I za vrema ratova igrao se fudbal. Na primer 1942. u Beogradu je odigrana utakmica između SK „1913“ Dače Stojkovića, kasnije „Velike Srbije“ i „Jugoslavije“, i BSK-a pred 7.000 gledalaca. Prle i Tihi im nisu smetali… Obrađeni su i neki malo poznati detalji o osnivanju Partizana, Crvene zvezde, kruševačkog „Car Lazara“, kasnije Napretka…
-Jedan deo knjige posvetio sam fudbalskim šampionatima sveta, ali ne kroz statistiku, ko je dao gol i ko je pobedio, već kako su i zašto upravo te dražave i gradovi dobili organizaciju… Na nagovor Leni Rifenštal, omiljenog nacističkog filmskog autora, Hitler je hteo da posle Olmpijskih igara u Berlinu 1936. organizuje 1938. i Prvenstvo sveta u fudbalu, ali ga je Gebels odvratio, pa ga je Žil Rime organizovao u Francuskoj. Zaintrigirala me je i životna priča Ivice Beka, jednog od najpoznatijih reprezentativaca Jugoslavije na prvom Šampionatu sveta u Montevideu. Njegov otac, iako banatski Nemac, poginuo je na Kajmakčalanu kao srpski vojnik, a Ivica Bek je u Drugom svetskom ratu bio član francuskog Pokreta otpora.
Knjiga „Istorija i teorija fudbala“ / „Praktični priručnik za razumnog čoveka“ autora Aleksandra Mihajlovića ima 519 strana i štampana je u tiraž od 1.000 primeraka.
Poštovani, pišem vam povodom teksta, iz 2017
Godine, gospodina Aleksandra Mihajlovića, u Novosttima, kako su osnovani Crvena Zvezda i Partizan.
Hteo bih da pitam gospodina Mihajlovića, odakle mu podatak da je trener Žarko Mihajlović „voljom komunističkih vođa postavljen za trenera prvog tima“.
kada je sa Crvenom Zvezdom osvojio prvu titulu 1951. Godine, kada je za meni Ljubišu Broćića. A potom, gle čuda, i drugu 1953, nakon što je na klupi zamenio Baneta Sekulića. Kao prvo, bio je trener podmlatka Crvene Zvezde, u kojima je bio trener Šekularca, Vladici Popoviću i drugima….pre toga.igrao je za BSK, zatim bio trener podmlatka BSK-a, nakon toga prelazi u Zvezdu.
Kao njegov unuk, znam provereno da nikad nije bio član partije i da je zbog toga imao problema da napusti zemlju kada ga je 1954. Godine zvao Fenerbahče. Istina je da ga je voleo i poštovao Krcun Penezić, uprkos tome što nije hteo da ima partijsku knjižicu. Pa čak i kada je dobio dozvolu da ode u Tursku i postane trener Fenerbahčea, nije mogao da povede oba deteta, pa su tako moja majka i moj ujak mogli naizmenično da putuju sa svojom majkom u Tursku i posete oca. Toliko o „ljubimcu komunističkih vođa“, jer meni rečenica napisana u tom tekstu odaje takav utisak . Voleo BiH da me gospodin Mihajlović kontaktira putem e-mail adrese. dudic.z74@gmail.com Baš me zanima odakle mu taj podatak.
S poštovanjem, srdačan pozdrav
Žarko Dudić