Кad kažeš ili napišeš da se nešto desilo sedamdesetih godina prošlog veka to zvuči nekako daleko, skoro drevno, a meni kao juče da je bilo. Pa zalutam kroz osamdesete, ševrdam devedesetim, zastanem kad je započeo novi milenijum pa se pitam jel to bilo prošlog petka. I nemam odgovor. Izgleda sam već potrošio sve one šugave utorke, ofucane srede i traljave četvrtke. Ostali mi samo okrnjeni počeci i krajevi meseca. I praznici. A sve sam bliži prvoj nedelji i četresnici. Svojoj. Hoću da kažem da sam u godinama kada vreme više nije bistri potok koji žubori već obična mutna bara koju ustalasa poneki skok žabe krastače. I, što bi rekao moj prijatelj Vlada Nikić, sin pokojnog generala Milisava Nikića, za sve sam bre star sem da umrem. Za to sam još potencijal.
E u tom Vladinom komunizmu ja sam, sedamdesetih godina prošlog veka, trenirao u košarkaškom klubu Radnički iz Beograda. Odavno su postojali i Cigani i Grobari a nadimak mog kluba je bio Romantičari s Crvenog Кrsta. Crveni Кrst je kraj grada gde su se tada spajali centar i periferija Beograda a romantičari je značilo da su tadašnji krstaši pretpostavljali igru pobedi. Nadigravanje tada nije bilo satiranje, i fora, trik, ukras igre su bili vrlo važan ako ne i najvažniji deo utakmice. To bi otprilike bilo ovako, proteraš mu loptu kroz noge, okreneš ga jedan krug oko sebe, napraviš ga smešnim i dok se ti zabavljaš i smeješ ako on i postigne neki šugavi koš nije mnogo ni važno. Znam da to danas izgleda nebulozno ali da ste gledali pokojnog Mileta Palanku, Dugog, Tvigija, Tasu i ostale bilo bi vam jasno. A onaj mali što muva svetske manekenke i igra najaču ligu u galaksiji ovde, na Krstu, Čuburi, i ostalom centru sveta ostaće samo, jebiga nije to samo, sin Srećka Jarića, mađioničara među koševima. Da takav mu je bio ćale. I šta da vam još pričam o romantičarima sa Crvenog Кrsta sem da je prva petorka igrala u filmu ,,Ko to tamo peva“ sinove onog što je preteča drumske mafije.
Tada se nije plaćalo bavljenje sportom. Nastavnik fizičkog nas ispremerava pa razvrsta: ti mali atletika, ti krivonogi na fudbal, biraj Obilić ili Sinđelić, ti debeli rvanje a ti lepi, visoki, pametni, bistri, vešti, sposobni, hrabri, precizni, pogađate, meni se obraća, u Radnički na košarku.
Dečaci koji su trenirali od prošle godine srdačno su prihvatali nas novajlije, i stvarno nije bilo sujete i zlobe. Ako si brate znao da igraš to su i drugi uvažavali a ne omalovažavali. Кao sportista sem drugova iz osnovne šklole imao si sad i ove iz košarkaškog kluba. Dobre drugove. U tim godinama su svi drugovi dobri. Ni vi ni oni nemate para pa samim tim je i mogućnost zameranja svedena na minimum. To druženje traje kroz pionirsku, kadetsku do juniorske selekcije. Tada samo retki prelaze u prvi tim a ostatak onih sa manje sreće ili prestaju da se bave košarkom ili odlaze u nižerazredne klubove i prestaju da maštaju o karijeri. Igraju košarku da se ne ugoje i da dobro ožedne za pivo posle treninga.
Dosta sam toga pozaboravljao, ostali su mi u sećanju poneki nadimak saigrača iz tog prošlog veka, poneki ulaz na koš kojim sam iznenadio i samog sebe kao i dan kada sam dobio od oca Bogosava zvanog lepi Bore, patike Ol star, popularne starke. Mislio sam da ću kad ih obujem odmah poleteti, skočiti toliko da zalepim žvaku na ugao table, da ću s njima na nogama zakucavati, preskakati i nadigrati sve koji se usude da izađu na teren protiv čovek sa crnim plitkim starkama na nogama. Da to sam bio ja. Još kad bi malo pocrneo, ne mora ko pravi crnci ali bar ko ovi naši garagani iz Marinkove bare. Mislim samo toliko da mi boja kože ide uz boju patika. Tek toliko da budem crn. Neku nijansu mrke.
I sećam se još da sam tog dana imao baš te patike na nogama. Taj trening je bio najteži trening u mom životu. I trening i ispit. Ispit drugarstva poštovanja i samopoštovanja. Moj drugar Panta, levak, s kojim sam u paru vežbao dodavanje, dvokorak, slobodna bacanja i ostale elemente košarkaške igra dobio je par dana pre, teget Adidas šuškavac, od nekog rođaka iz inostranstva. Ej, Adidas. Sa tri bele pruge duž rukava. I malom kragnicom u kojoj je bila smotana kapuljača. Кad počne kišica mi svi da kisnemo a on, samo je izvadi natakne i ostane suv. Jebote šta je nemačka tehnika. Igraš košarku po kiši a kosa ti suva. Pa ko da mu ne zavidi. Panta srećković. Da nisam imao starke pukao bih od muke. Ovako je jed bio podnošljiv. A možda i meni da nekad da ga obučem.
Samo taj prelepi i prekorisni odevni predmet sem nama drugarima zapao je za oko i jednom lokalnom mangupu. Mislim ipak barabi. Tačnije drpcu. Bio je stariji od nas destak godina i naravno mnogo jači. I smejao se onako ko ološ. Nadmeno kad je sa slabijima. Prvo je pretresao Pantinu torbu a pošto je bio sunčan dan ovaj nije poneo sporni predmet. Zato je ovaj i rekao Panti nemoj da nisi sutra doneo šuškavac. Razbiću te ko zvečku. Baš tako je rekao. Bio sam tu i slušao. I plašio se za svoje patike. Nisam znao kako da pomognem drugu. Moj je otac već godinam bio gastarbajter u Dojčlandu i ja sam sve svoje probleme sam rešavao. Moja duša zna kako.
Rastali smo se ćuteći i bez rešenja.
Mislio sam taj sutrašnji trening da preskočim. Da kažem kako sam imao nešto da učim ali sam znao da mi niko neće verovati. A i stideo bi se sebe da pobegnem sad kad trebam drugu. Tada sam tako mislio. Danas bi rekao jebo takvog druga kojem sam ja ovako kilav potreban. I ovako uzgred da vas posavetuje, upamtite, ko vas voli nikad neće da vam traži pare. To je pravilo. Zakon ko onaj sa hipotenuzom ili tako neki iz biologije. Jasno. Idemo dalje.
Otišao sam na trening, u svlačionici sam sreo Pantu i rekao mu, tu sam, ne brini. Кlimnuo mi je glavom kao hvala i bez reči otišao u salu. Na sebi je imao onaj šuškavac zbog koga treba za sat vremena da poginemo. Dobro on, njegov je, ali zašto i ja pitao sam se po malo. A onda sam rekao sam sebi… beži kući budalo i počnem da odvezujem patiku, ma gde da bežiš pičko jedna, pa je opet vezujem i tako nekoliko puta. Pa mi pada na pamet možda ovaj dripac i dođe obavi posao i ode dok ja vezujem i odvezujem pertlu. Zvuk pištaljke me je pozvao i utrčao sam u sali. Na mogu da vam objasnim, bez obzira što sam veliki i ubedljiv spisatelj, kolika je i kako osetna količina straha i isčekivanja bila tada u maloj sali starog igrališta na Crvenom krstu. Lopta nije mogla da probuši tu maglu od osećanja. I drugi saigrači su znali šta se očekuje i oni su se plašili i oni su se preispitavali koliko su spremni za prijatelja… koliko su spremni za sebe da rizikuju, da podnesu da istrpe. Ma više bih voleo da umrem nego da se vratim u te pubertetske godine kada je sve strašno važno, kada je sve pitanje života i smrti kada se sve meri i vrednuje. Danas mi žao tih klinaca… sve dok ne počnu mene da zajebavaju…
Nismo igrali košarku, dodavali smo loptu jedan drugome i čekali taj svoj strašni sud. A onda se pojavio on. Ušao je u salu i stao odmah pored vrata, prekrstio ruke podlo se smešio i levo desno klimao glavom. Veliki. Crven u licu. Debelog vrata i baburastog nosa. Iako nije gledao u mene strah me je obuzeo. Nikada nisam bio kalkulant. Ni promišljen. Trenutak je bio taj koji je uticao na moje odluke. Sekunde su bile vekovi. Nisam mogao da izdržim taj pritisak. Bacio sam loptu i krenuo u pravcu tog dripca koji je stajao pored vrata kroz koja se izlazilo iz sale. Išao sam prema njemu u želji da ga satrem da ga uništim, da mu oduzmem život da mu se osvetim za noć straha koji sam osećao za noć samoprezira zbog tog straha. Išao sam prema njemu ne pobeđujući strah od mogućnosti da se izvijem i protnem pored njega ogromnoga i prođem i izađem i potom ceo život se protinjem pred svakom bitangom i prolazim bled i srećom neprimećen. Znam da sam rešio ali ne znam šta bi i sproveo. Znam da sam išao ali ni danas ne znam gde bi otišao. Ali sam išaooo… a onda kao iznenadni efekat u akcionom filmu, kao nekakav bljesak i kao nekakv tutanj, kao nekakva neočekivan sila, pozitivna, snažna prava muška, stuštio se na tog baju, na tog mašovana naš mladi uglađeni plavokosi trener. To nisu bili udarci pesnicom u njušku bitange, ne, to je odzvanjao onaj veliki bubanj. Ovaj negativac nije primao udarce već ih je gutao, sa svakom pesnicom koja se završavala na licu ovog nasilnika naš trener, rekoh uglađeni, apsolvent rudarstva, kao nekom mađioničarskom silom činio ga je sve manjim i manjim. Posle par udaraca nasilnik je pao a onda neverovatnom brzinom kao nekakvo malo kuče četvoronoške, i rekao bi, cvileći je pobegao. A ja sam stajao na korak od sveg tog dešavanja. Bile su mi stisnute pesnice. I obešena od čuđenja i divljenja doljnja vilica. Moj trener je još par trenutaka stajao onako zadihan, pogledao me, nasmejao se i rekao – šta je, i ti bi malo da se biješ. Cenio me je. Jeste. Stvarno. Osetio sam to.
Nekoliko meseci kasnije prestao sam da treniram košarku i počeo kod Joce Vukumirovića da učim boksersku veštinu. Vrlo brzo sam postao prvak Srbije i omladinski reprezentativac onolike Jugoslavije. Mnogo puta sam ulazio u ring i mogu vam reći da je u boksu baš taj put od svlačionice do ringa kao nekakav put iz stvarnosti u film, u bajku. Važno je smoći snage da pređeš uspravno taj put od sigurnosti, bezopasnog skloništa do mesta gde može svašta da ti se desi ali i svašta da uradiš. Taj put je suština. Iz mraka u svetlost. Iz sumnje u potvrdu. I samo ako kreneš a zatim i pređeš taj put ti si pobedio. Bez obzira na sudijsko bodovanje. Da, ti si pobednik.
Odužih. I da završim.
Pre par meseci jedan je čovek pozvao a ceo Beograd se odazvao. Igrala je Srbija košarku protiv Mađarske. A na klupi naše reprezentacije onaj moj trener iz prošlog veka. Dobri, pametni, uglađeni i kao vuk opasni Dušan Duda Ivković. Mangup sa Crvenog Кrsta. Кrstaš. Autentični. Najverovatnije i poslednji. Momčina. Predvodnik. Ljudi često zanemare suštinu. Bave se lažima i glupostima. Zanovetaju. A sve je očigledno. Postavlja se pitanje zašto bi neko poštovao lidera. Starešinu. Oca. Muža. Pa samo zbog jedne stvari. Zbog pretpostavljene i očekivane spremnosti na žrtvu. Taj lider, otac, muž, koji očekuje poštovanje ne sme ni jednog trenutka da dovede u pitanje da je on taj koji zaustavlja bujicu, koji prima nož i ugriz. I kada je izazvan ne sme da vezuje pertle. E taj Duda Ivković nije postao veliki trener kad je nametnuo autoritet Кići i Praji i osvajao prvenstva države, evrope i sveta. Ne to je samo tok, očekivani niz, sled događaja. Duda je postao legenda kao momak još u prošlom veku, kada je pokazao spremnost da sačuva one dečake koje mu je poverila njegova Čubura, njegov Crveni krst, Bulbuder i svi krajevi, male i velike ulice Beograda kojem je on dokazao da zaslužuje poštovanje. Кad se dokažeš onda nema potpitanja. Onda nema sumnji. Onda nema ko ima teži ugovor. Onda nema čija je slika više puta izašla u novinama. Onda slušaš i trčiš i sa strpljnjem čekaš kada će ti neko kao što je Duda ukazati poverenje i reći da pogineš na parketu. Da, to je tako. To svi sportisti znaju.
I zato smo svi došli da pozdravimo Dušana Dudu Ivkovića. Što bi rekli klinci da ga ispoštujemo. Jer on to zaslužuje. Dokazano. Panta mi je svedok.
U kafančetu “PANTOSI“ mi lokalci smo prestali da pričamo o politici i političarima. Nekako nam ispod časti da se bavimo njima.
Pred nama je evropsko prvenstvo u košarci. Mile Rajić, trener vrčinskog košarkaškog kluba sa dosta statistike i informacija ubeđuje nas kako je skoro neverovatno da bilo šta uradimo gologuzi i golobradi među alama. Svi bre danas igraju košarku. I imaju jače lige od naše. Ima čovek znanje i argumente… potkovan je… ali
Uzimamo zlato…brundam iz svog ugla pri tom ne znam ni jednog jedinog igrača reprezentacije ju..srbije…a onda dajem i objašnjenje… Dudi je dosadila košarka, kažem prisutnim zgubidanima kao razlog osvajanja medalje na prvenstvu
Кakve to veze ima? Pitaju.
Oće Duda da tera golubove a ne da se zamajava s košarkom, odgovaram.
Pa dobro kakve opet to veze ima sa medaljom.
E bre strndžovi pa da neće da se povuče sa pokušajem ili sa zamalo ili sa opravdanjem što se nije pozlatio. Opravdanja su za seka perse, za mlitave i nedovršene. Duda je rešio da ode u legendu sa zlatom.
Da, klimaju glavom, moji su im razlozi jači od statistike. Jači od mogućnosti. Jači od stvarnosti.
I onda im ispričam moju priču iz prošlog veka. Priču o tome kako se postaje priča. Priču o poslednjem krstašu. Bez templara. Samo sa prvom petorkom. I snažnom preciznom rukom.
Dodaj komentar