U martu je otišao Ivan Milutinović. Danas Srdjan Suki ili Sulja Sulejmanović, Obojica prerano, obojica asovi fotografije.
Nisam često sarađivao sa Suljom ali bi se siti ispričali kad god bi se videli. I kad bih nekad bio mrtvosan od posla, rezultata i tabela, nasmejao bi se na svoj karakterističan način, napravio facu i rekao:
– Ma idi, rok službe.
U Rimu 2009. bio sam sa Vladom Todorovićem na SP u vaterpolu i plivanju. Nije bilo fotoreportera, uzdati se u agencije nije uvek bio pravi izbor.
Sulja je za EPA slikao neumorno, Sa koferom, rancem šta li već, jurio je sa bazena na bazen, nameštao se i opaljivao. Sve je to pratio dosetkama, malo gledajući po tribinama da vidi ima li lepog sveta. Čuj da li ima lepog na vaterpolu i plivanju.
– Suljo nemam slike sa vaterpola, šta da radim ?- pitao sam ga uzdajući se u ovakav odgovor:
– Čekaj, bre, jeb….te vaterpolo. Videću u agenciji ko je radio pa ako je normalan kao ja onda ćemo maznemo. Normalan kao Sulja. Pojavio se neki Mađar sa koferom, rancem ili šta već… Nekoliko sekundi razgovora, Mađar klima glavom.
– Može maznućemo.
– Da nije to nešto…
-Ma šta te briga, vratim im ja to…
I tako sam mažnjavao, tačnije Sulja je to radio i slao na meil. Tada me je zadužio, Srbija je bila prvak sveta. Sreli smo se malo kasnije u Beogradu. Hteo sam da častim, da se zahvalim.
– Alo bre – i onaj smeh – Ima vremena. Naši smo.Ćuo sam da je bolestan, da se bori a opet ga vidjao na ulici nasmejanog, zajebantski raspoloženog…
Danas je otišao. Prerano.
Meni je ostalo samo da mu maznem ovu sliku sa njegovog statusa.
Ne bi se ljutio:
– Mazni, pa naši smo.
Zbogom Suljo, prijatelju
Toliko
Dejan Stevović
Dodaj komentar