Komentari Sve vesti

Dejan Stevović: Nagrada bez Bobane

Uz poštovanje svih epidemiološkoh mera, nošenja maski do očiju, pa ispod brade itd, održali smo dodelu godišnjih nagrada Udruženja sportskih novinara Srbije.

Cvele i ja sa saradnicima Slagijem, Miškom i Čolom smo dobili nagradu “Izdavački poduhvat godine”, za knjigu “Medalje Beograda”. O njoj sam već pisao ranije, da se ne ponavljam. Znao sam da bar nešto vredi čim zbog svoje obimnosti može da posluži i za oblande,

Predsednik Petar Denda i gensek Voja su se svojski potrudili. Bilo je baš svima prijatno. I druženje posle uz iće, piće, poštovanje epidemiološkoh mera, sa maskama a to sam rekao. Dovikivali smo se zbog distance i bilo je lepo.

Idu me nagrade svakih šest sedam godina po neka. Zadovoljan.

Utisak mi je ipak momenat kada je Miroslav, muž Bobane Veličković Momčilović primao nagradu u ime prerarno preminule supruge, istinskog šampiona i sjajnog čoveka.

Pre svečanosti stajao je sa Jasnom Šekarić. Pratio je razdragano ponašannje laureata i njihovih prijatelja. Malo po strani, sa mislima u glavi lako shvatljivim a teško prihvatljivim.

Sedeo sam pored njih dvoje u drugom redu. Odmag pored. Hteo ne hteo posmatrao sam kako gužva kačket ili šta li, kako krši ruke, kako bi verovatno poželeo da se sve što pre završi, da ostane sam sa Bobanom u mislima. Ali kao da mu ona nekad izlazi iz misli.

Kada je došao red na njega prvo smo slušali Zoranu Arunović kako je pričala o svojoj prijateljici. Kratke, jasne, pune emocija rečenice. Sve je moglo da stane u jednu:

– Bobana je bila velika u svakom pogledu.

Onda je Miroslav ustao, mirno i ponosno izašao da primi pehar za svoju suprugu, zapravo pehar u kojem će uživati mali Vukašin, rodjen 20 dana pre odlaska majke Bobane sa životne scene. Zahvalio se kratko, glas nije drhtao, ali on jeste. Kao i Jasna.

Zato i kažem sve je bilo lepo ali bi bilo još lepše da je Bobana bila tu. Velika u svakom pogledu.

Toliko